Da li je u Turskoj „dogorelo do nokata“ kada je čak i najpopularniji glumački par Halit Ergenč („Sultan Sulejman“) i njegova supruga Berguzar Korel („Šeherezada“) izašao da demonstrira protiv bašbakana (premijera) Redžepa Taipa Erdogana? „Sultanija Hurem“ je, zbog bolesti, opravdano odsutna, ali pretpostavlja se da podržava kolege. Uostalom, bašbakan Erdogan je pokušavao da se meša i u njihov rad i „preoblikuje“ TV prikaz sultana Sulejmana, pa nije čudo što mu se Halit „sveti“. Mirni protest zbog plana gradskih vlasti Istanbula da poseku 600 stabala u parku Geze na Trgu Taksim i izgrade tržni centar, nakon oštre akcije turske policije, pretvorio se u višednevne demonstracije u kojima je do sada dvoje demonstranata poginulo. Uglavnom mladi i liberalni Turci izašli su na ulice gradova Turske i digli glas protiv konzervativne i autoritativne vlasti Erdogana. Da li će Trg Taksim postati Tahrir? Arapsko proleće zahvatiti Tursku?
Takav scenario nije isključen, ali je malo verovatan, jer nit je Turska Egipat, nit je Erdogan Mubarak. Kao neko ko prema turskom narodu i državi gaji simpatije, ko je za tu zemlju lično vezan, a uz to ubeđen da je Istanbul najlepši grad na svetu, ako ni zbog čega drugog zato što je jedini na dva kontinenta, shvatam zamerke na račun Erdogana i vlasti Istanbula. Oslanjajući se na apsolutnu većinu glasova osvojenih na parlamentarnim izborima, Erdogan je „zaboravio“ da ponekad treba i manjinu poslušati i da arogantan odnos prema neistomišljenicima može samo da se vrati kao „bumerang“. Što se gradnje u Istanbulu tiče, kako se zahuktava, uskoro se ni minareti „Plave džamije“ neće videti od nebodera. Istanbul ima dovoljno tržnih centara, ali mu fale zelene površine, pa je plan o uništavanju parka Geze zaista čudan.
Ali, medalja ima uvek i drugu stranu. Kao što većina treba da posluša nekada i manjinu, manjina ne može da očekuje da demokratski izabranu vlast ruši uličnim protestima. Tačnije, može, ali dugoročno to ne donosi dobrobit. Sviđao se to nekom ili ne, Erdogan i AK partija osvojili su apsolutnu većinu na izborima 2011 godine i tu većinu još imaju. Tokom njegove desetogodišnje vladavine Turska je značajno napredovala pre svega u ekonomskoj oblasti. Svaka čast ljudskim pravima, ali ima nečeg i u parama, a, računica pokazuje da prosečan građanin Turske danas živi bolje nego pre 10 godina, putevi, bolnice, škole su uređeniji, pokrenut je mirovni proces sa Kurdima. Erdogan vlada punih 10 godina, pa nije čudo što ponekad možda i gubi vezu sa realnošću („Tviter je zlo“). Uporedimo ga sa našim političarima. „Naši“ za godinu-dve vlasti umisle da istorija od njih počinje.
A gde smo mi? Protesti u Turskoj, Grčkoj, Francuskoj, Nemačkoj… a Srbija ćuti. Da li smo postali oaza mira, stabilnosti i zadovoljstva? Ili smo toliko umorni i razočarani da nas ništa ne može pokrenuti? I u Beogradu postoji, najblaže rečeno, čudan plan gradnje tržnog centra (kakva je to opsednutost tržnim centrima?) na mestu logora iz Drugog svetskog rata Topovske šume. Zar i to nije razlog za ozbiljnije proteste? Inšala će se u Turskoj smiriti pa će neki od nas i ovog leta ići u neko tursko letovalište, ali šta je sa nastavkom „Sultana Sulejmana“? Hoće li i kada neka ovdašnja TV početi da prikazuju nove epizode? Neće valjda da čekaju pad Erdogana?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
