Da li je slučajno Srbija prva poglavlja u pregovorima o članstvu u EU otvorila u ponedeljak, 14. decembra, na 20-godišnjicu zvaničnog potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Parizu? Sigurno je slučajnost, ali i simbolika. Potpis u Parizu zaustavio je 3,5- godišnji rat u BiH, u kome je poginulo oko 100.000 ljudi, a obeležili ga genocid osam hiljada Bošnjaka u Srebrenici, opsada Sarajeva koja je trajala 1.425 dana i u kojoj je ubijeno 11.500 Sarajlija. Srbija, znamo, zvanično nije učestvovala u ovom ratu koji je obeležio krvav raspad Jugoslavije, ali takođe znamo da je nezvanično, i te kako „okrvarila“ ruke. Početak pregovora sa EU novi je pokazatelj da je Srbija „okrenula drugi list“, da se distancira od ratnih devedesetih, da želi mir, stabilnost, prosperitet… „Omakne“ se, doduše, državni doček osuđenom ratnom zločincu, ali niko nije savršen. A i kako Hrvati dočekuju „svoje“, a već su u EU.
Ironijom sudbine, Srbiju u početak pregovora sa EU vode političke snage koje su je vodile i kroz ratove devedesetih. Ima u tome neke čudnovato shvaćene pravde. Red je da oni koji su nas uveli u haos devedesetih, vade od posledica istog. O tome da li su se dotični zaista promenili ne treba više trošiti reči. Nakon 5. oktobra nisu odgovarali, građani su njih izabrali, većinska Srbija podržava, svet poštuje, pa DS ostaje samo da se „jede“ što nisu oni bili u Briselu umesto Aleksandra Vučića. A mogli su i to mnogo ranije. Premijer Vučić je u pravu. „Početak pregovora veliki je dan za Srbiju“. U pravu je i predsednik Tomislav Nikolić. „Nije vreme za euforiju“.
Novinar i pisac Muharem Bazdulj je, na tribini Fondacije ZFD i nedeljnika Vreme o 20 godina Dejtona, ovaj mirovni sporazum uporedio sa „švedskim stolom sa koga svako uzima šta hoće i tumači ga kako želi“. EU odavno nije „švedski sto“. Nema više EU onu magijsku privlačnost. Retki su oni koji veruju da će članstvom u EU rešiti probleme, postati sređena zemlja pravednosti, blagostanja i bogatstva. Mnoge zemlje EU tokom aktuelne izbegličke krize pokazale su ružno, ksenofobično lice oličeno u žičanim ogradama i kampovima „nazi light“ tipa. Uz sve slabosti i nesposobnosti pokazane ne samo u rešavanju izbegličke već i grčke ekonomske krize, EU je ipak i dalje uređeniji deo sveta, kome kao evropska država treba da težimo. Mogu emocije Srbiju da vode ka Moskvi, ali razum je ipak u Briselu.
Zaštita životne sredine, pravosuđe, ljudska prava, medijske slobode verovatno će biti osetljivije tačke u pregovorima. Tu je i stalno pitanje Kosova, spoljne politike, odnosa sa susedima. Ukoliko ceo posao uspešno završimo, da li će u Briselu biti ikoga da nam otvori vrata? Valjda hoće, mada i u evropskim institucijama uveliko razmišljaju o nesigurnoj budućnosti Evrope i EU. Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc nedavno je upozorio na mogući raspad EU. „Niko ne može da kaže da li će EU još postojati za 10 godina. Ukoliko želimo da opstane moramo snažno da se borimo za to“, izjavio je Šulc za nemački Velt.
Premijer Aleksandar Vučić najavio je da će se, povodom početka pregovora sa EU, sresti sa Miloradom Dodikom, predsednikom RS. Mnogi će zapitati kakve veze imaju pregovori Srbije sa EU sa Dodikom i može li išta u ovoj zemlji da prođe bez lidera ovog B-H entiteta, ali ne treba uvek biti maliciozan. Možda početak pregovora Srbije i EU motiviše BiH koja uskoro treba da podnese kandidaturu za članstvo. Pa da se cela bivša Juga za koju godinu nađe u EU i naravno da u Briselu bude nekog da nas dočeka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
