Svi smo mi pomalo Andrej

Identitet je bila jedna od njegovih omiljenih tema. Koliko danas Vučić priča o reformama, Tadić je o identitetu. Svojevremeno je to navelo kolegu Ljubomira Živkova da se našali s bivšim predsednikom, u nedeljniku Vreme i „Retrovizoru“ na TV B92. „Dođe čovek u hotel i traži jednokrevetnu sobu. „Imamo, 39 evra je, ali vidim da niste sami…“ – „Da“, spremno će gost, „tu sam sa svojim identitetom, dugo ga nisam nigde vodio, nisam ga donedavno bio ni svestan u potrebnoj meri, ali otkako sam ga spoznao, zavoleo sam ga i od ta doba gde ja tu i on…“, pisao je Živkov, uz molbu predsedniku da mu pobliže objasni suštinu posebnosti srpskog identiteta. Objašnjenje nije dobio, ali je ubrzo ostao bez „Retrovizora“ na TV B92.

Identitet jeste važan, ali kod nas često zaboravljaju da najpre postoji lični, a onda kolektivni, koji može biti rasni, polni, verski, nacionalni, državni, profesionalni… O važnosti ličnog identiteta uglavnom ne razmišljamo dok nam ga neko ne ugrozi ili ukrade. To se desilo Andreju Vučiću, bratu premijera Srbije. Njemu su nepoznate osobe ukrale identitet, otvorile firmu na njegovo ime, uzeli silne kredite, proneverili novce… Nije on jedini kome se to desilo, ali je slučaj Andreja Vučića, prirodno, zaokupio posebnu pažnju javnosti. Sam ministar policije Nebojša Stefanović obratio se medijima i potvrdio da je građaninu Andreju Vučiću ukraden identitet i da nema veze sa proneverama koje je učinila firma osnovana na njegovo ime. A ko je kriv, ko je Vučiću ukrao identitet ne zna se.

Građani su u opasnosti da delimično osete kako je biti u koži „najpoznatijeg brata Srbije“, tačnije izgleda da je svima nama ili većini ukraden identitet. Svi ćemo uskoro biti Andrej Vučić, bar u tom pogledu. Grupa od pet ovdašnjih hakera nedavno je saopštila da su „provalili u sistem“ i uzeli bitne podatke o skoro svim građanima Srbije. „Držimo celu Srbiju u šaci. Imamo gotovo sve podatke o srpskim stanovnicima počevši od JMBG-a pa do toga šta rade, gde žive, brojeve telefona“, navode u mejlu. Ovakav događaj bi u svakoj normalnoj zemlji izazvao skandal i ostavke mnogih, ali ne i u Srbiji. Ćuti i pomenuti ministar Stefanović. Reagovali su ipak iz Odeljenja za visokotehnološki kriminal koji „ozbiljno rade na slučaju“, utvrdili su da ukradeni podaci ne potiču iz baza državnih organa, već verovatno iz političkih partija, te da dotični nisu „ozbiljni“ hakeri. Ni atentator na Beka nije bio profesionalac, tvrdi policija, ali u vreme pisanja ovog teksta nije priveden, a ne znamo ništa ni o navodnim hakerima. Šta bi bilo tek da, ne daj bože, profesionalci „udare“ na poznate i nepoznate građane Srbije. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić smatra da je priča o ovom hakerskom upadu naduvana i da je mnogo veći problem to što su svi naši osnovni podaci bili „na izvolte“ i to regularnim putem – na sajtu Agencije za privatizaciju.

Ovi hakeri tvrde da neće zloupotrebiti podatke, već žele da upozore državu na slabu zaštitu, a građane na to koliko je njihova privatnost ugrožena. Čisti altruisti. A mogli bi da zloupotrebe tuđa imena, podignu kredite, osnuju firme i obogate se, kao što su uradili oni, izvinite, bezobraznici sa podacima premijerovog brata. Novinari su došli do jednog građanina iz Čačka čiji su identitet hakeri ukrali. „Dete, nek mi uzmu podatke, nema pas za šta da me ujede“, rekao je čačanski „Andrej Vučić“. Zašto tako, gospodine Čačaninu? Možda nemate pare, ali imate identitet. Doduše, neko vam ga je ukrao, ali, ne brinite, to nisu „ozbiljni“ hakeri. I neće da vas pokradu. Ali, neki su vas već „ojadili“? To je već drugi problem.