Svi smo mi "pomalo Rumuni"

„Pih, što nisam u Rumuniji, majku mu“, reče tetka Hanifa pre neki dan, a zabeleži Fahrudin. Mnogi su, verujem, slično pomislili. Drugi su se pitali, pomalo i žalili, kako to Rumuni imaju hrabrost da izađu na ulice i protestuju, a u Srbiji – muk. Treći misle, što da se bunimo? Stav o „nebunjenju“ može se tumačiti dvojako. Imamo, od Titovog doba, najboljeg vođu koji zna šta nam treba i kako voditi zemlju, stoga nema potrebe za „dešavanje naroda“. Ili, toliko smo demonstrirali i protestovali da smo se umorili. Dosadašnji protesti nam ionako nisu ništa dobro nisu doneli i zašto bismo opet na ulice? Samo bismo trošili dragoceno vreme. Svi navedeni stavovi potpuno su legitimni i razumljivi.

Impresivno su delovale scene iz Bukurešta ovih dana. Stotine hiljada ljudi u Budimpešti, Temišvaru, Klužu…. Bore se protiv korupcije, kriminala, za pravedniju državu. Protesti su počeli prošle srede zbog Uredbe rumunske Vlade kojom bi bili oprošteni mnogi slučajevi korupcije. Na spisku onih kojima je ovim aktom trebalo da budu oproštena krivična dela bili su mnogi iz politike, biznisa, sporta, advokature… Vlada Rumunije je najpre tvrdila da Uredbu neće povući i da građani nisu dobro razumeli smisao tog akta. Predsednik Rumunije Klaus Johanis podržao je zahteve građana. Protesti su se širili, pa je Vlada prošlog vikenda povukla uredbu. Rumunski premijer Sorin Grindeanu objasnio je da „ne želi podelu zemlje, kao i da odgovornost za konfuziju koje je Uredba izazvala u javnosti, snosi ministar pravosuđa“.

Povlačenje uredbe nije zadovoljilo demonstrante koji sada traže ostavku vlade. Više im ne veruju, mada su izbore na kojima je Socijaldemokratska partija osvojila najviše glasova održani u decembru, a aktuelna Vlada izabrana tek prošlog meseca. To je hronični problem s demonstrantima. Daš im prst – povučeš Uredbu, oni bi celu ruku – pad Vlade. Premijer tvrdi da njegova Vlada neće podneti ostavku „pod pritiskom ulice“. Imaju stabilnu većinu u parlamentu, pa bi glasanje o poverenju trebalo da prežive bez problema. Mada, kada na ulicama imate hiljade ljudi, nikad se ne zna šta može da se desi.

Prema izveštačima, aktuelni protesti u Rumuniji najveći su od onih u decembru 1989. kada su srušeni vladavina komunističke partije i Nikolae Čaušesku. Zanimljivo je da je tadašnja Radio-televizija Beograd imala značajnu ulogu u izveštavanju. Ekipe beogradske i novosadske TV (Nebojša Janković, Snežana Rodić, Veljko Đurović, Milorad Jovanović, Remus Avramesku…) izveštavali su celodnevno, te smo imali priliku da u direktnom prenosu pratimo dramatična dešavanja u Bukureštu i Temišvaru. Rumunija je tada bila zatvorena za zapadne novinare, pa su komšije iz Jugoslavije bili prvi na licu mesta. Kakav CNN, BBC, ABC… tadašnji RTS je bio vrh profesionalnog novinarstva. Znate koji novinar je imao poslednji intervju sa Čaušeskim? Miroslav Lazanski, naravno. Nakon kratkog revolucionarnog zanosa, Rumuni su se suočili sa surovom stvarnošću – lakše je srušiti loš i diktatorski sistem, nego izgraditi demokratski i bolji.

Postali su članovi EU pre 10 godina, ali im to nije donelo očekivani napredak i uređeniju državu. Rumuni su, ipak, nastavili da se bune, demonstriraju. Poslednjih godinu-dve činilo se da se stanje u Rumunije stabilizuje, ali je onda, zbog Uredbe opet puklo. Šta možemo da zaključimo iz rumunskog primera? Prvo, samo članstvo u EU ne rešava probleme, ukoliko domaći političari ne rade posao. Drugo, ljudi trpe, trpe, ali kad-tad puknu. Zašto je Srbija mirna? Pa nama je dobro. Vozić, zidić, stubić…