Svi Tadićevi jarani

Ostali praznici nešto manje, ali Nova godina posebno pokazuje koliko su prijatelji svakome potrebni. Ma koliko se nama „običnim“ građanima ponekad činilo da je to malo verovatno, ali i političari su ljudi. I njima su potrebni prijatelji, topla ljudska reč i razumevanje. Trudim se da ih razumem i iskreno me nekad grize savest kad ih mnogo kritikujem u razgovoru ili tekstovima, ali šta ću? Razumem da im nije lako da vode i predvode zemlju Srbiju. Kada bi Ruzvelt i Čerčil ustali iz groba i došli na čelo Srbije ne bi se lako snašli, a kako će Tadić, Cvetković, Dinkić, Dačić i ostali… Sve ja to razumem, ali šta ću kad kritike često zaslužuju? I onda savest prestane da grize. Nije ih uostalom niko „bio po ušima“ da „idu“ u političare, a i sitniju duševnu bol koju eventualno osete čitajući kritiku nekog piskarala, sigurno lako nadomeste nekim drugim zadovoljstvima koja donose politika i vlast.

U slučaju politike i političara prijateljske veze imaju i ozbiljniju težinu. Meni prijatelj može možda neki poslić da završi čime meni olakšava život, ali prijateljstva političara celim državama nekad mogu da pomognu. Uzmimo na primer u Srbiji ubedljivo najomiljenijeg, najpopularnijeg i najmoćnijeg političara Borisa Tadića. Primer prvi – mučili se Dinkić i ostali da privole rukovodstvo Fijata da potpišu aneks ugovora koji bi omogućio naplatu 100 miliona evra za „Zastavu“, ali ništa dok Tadić iznenada nije otišao do Milana i porazgovarao sa svojim prijateljem generalnim direktorom Fijata Serđom Markioneom. Dva-tri dana kasnije, dođoše Talijani u Kragujevac i potpisaše aneks. Primer drugi – prošle godine bila gasna kriza i Srbija cvokotala. Trčao direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, molio, kumio, ništa. Onda Tadić pozove svog prijatelja, premijera Mađarske Ferenca Đurčanja i mi dobismo gas. Pozva onda i austrijskog kolegu i prijatelja i iz tog pravca dođe gas. Tadića čini mi se niko iz rodnog Sarajeva nije zvao i molio, ali je on kao svaki jaran nesebično pomogao i deo gasa poslao promrzlim Sarajlijama. Pa Tadićev prijatelj turski predsednik Abdulah Gul, pa „brat“ Dmitrij Medvedev – Karla Bilta, Oli Rena, Havijera Solanu i Silvija Berluskonija da ne pominjem. Sa njima je Tadić na „alo, brate, gde si?“ Lepo kaže moj drug Boža: „Što nam Tadić ne reče da ima toliko moćnih prijatelja? Ranije bismo ga birali za predsednika. Vidiš, sve on završava. Šta će nam vlada i ostale institucije?“ Odgovorih Boži da je Tadić verovatno tek po izboru za predsednika stekao veći deo tih moćnih prijatelja i da su nam institucije svakako potrebne. Ne možemo samo na pojedince i lična prijateljstva da se oslanjamo. Šta ćemo ako se pojedincima nešto desi, a prijateljstva „puknu“? Slaže se očigledno Tadić sa tim, a složio se i Boža.

Nije Tadić izuzetak. Setite se pokojnog Josipa Broza. Što je on imao prijatelje, na svim kontinentima. Koliko li smo samo arapske nafte dobili tim putem. Pa Libijcima verovatno još nismo sve ni platili. A tek prijateljstvo kralja Aleksandra Karađorđevića i osnivača Turske Republike Kemala-paše Ataturka? Ataturk je nakon ubistva kralja Aleksandra poručio da je „izgubio brata“. Nisu naši političari izuzetak. Stranci su isti ili slični. Svaki susret nekadašnjeg lidera SSSR Leonida Brežnjeva i predsednika bliskih zemalja praćen je toplim zagrljajem i poljupcima koji su bili toliko uverljivi da se „cmok“ čuo sa tada uglavnom crno-

-belih TV ekrana. Pa prijateljstvo Tonija Blera i Bila Klintona, pa zatim Blera i Buša. Njihova prijateljstva su, međutim, po mnoge države imale traumatične posledice.

Ovi primeri su kontradiktorni sa tvrdnjom da u politici nema prijateljstava već samo interesa, ali mislim da se ona odnosi na onu vrstu generalizacije koju ovde naročito vole da pominju, na nacionalnoj i verskoj osnovi. E, što tu ima razočaranja…