Trampe, Srbine…

Tadašnji predsednik Tomislav Nikolić je, čestitajući Trampu na pobedi, izrazio očekivanje da se u Vašingtonu može očekivati bolje razumevanje stava Srbije o Kosovu. Sadašnji predsednik, tadašnji premijer Aleksandar Vučić rekao je da zvanični Beograd nije davao podršku nijednom američkom kandidatu, ali je primetio opšte oduševljenje u zemlji i u redovima SNS, zbog Trampove pobede.

Ukoliko se ne desi neko iznenađenje, pobeda Donalda Trampa izvesna je na narednim izborima, u novembru. Kako li će se tada Beograd i Srbija radovati? Neće biti dovoljni bilbordi, poruka na Kuli Beograd, morao bi i veličanstven vatromet.

Prvi Trampov mandat, čini se, Balkanu nije doneo bitno drugačiju politiku, ako izuzmemo nesrećni „Vašingtonski sporazum“ od koga Beograd nije imao nikakve koristi. Šta će doneti drugi?

Da li je faktičko poklanjanje zgrade Generalštaba Trampovom zetu Džaredu Kušneru dovoljan zalog da će se u Vašingtonu bolje čuti srpski glas i želje?

Trampu blizak Taker Karlson navodno ima simpatije prema Srbiji i Vučiću. Drugi, Ričard Grenel od Vučića dobio orden. Možda će biti razumevanja i prema „srpskom svetu“?

Na ova pitanja će odgovoriti vreme, ali ne treba smetnuti s uma da velike sile teško dramatično menjaju svoju spoljnu politiku.

Uz sve unutrašnje probleme, Ukrajinu, Bliski istok, Balkan i Srbija teško da će biti među prioritetima buduće administracije u Vašingtonu.

Zato možda ne bi bilo loše da očigledno većinski deo Srbije koji ima simpatije prema Trampu ne očekuje previše od njegovog verovatnog drugog mandata.

Kao što ni manjinski deo, u koji spadam, koji se grozi onoga što Tramp oličava – populizam, nacionalizam, ksenofobiju, možda ne treba toliko da paniči zbog njegovog očekivanog povratka u Belu kuću.

Ne vredi nam. Nebo nam neće pasti na glavu, mada se mogu očekivati dramatične promene.

Verovatni drugi predsednički mandat Donalda Trampa biće još jedan pokazatelj jadnog stanja ove planete, čiji čak i razvijeniji i bogatiji deo koji se predstavlja i kao lider slobodnog sveta i demokratije, nepodnošljivo podseća na naše prostore.

Mržnja, nacionalizam, unutrašnji i spoljašni neprijatelji, verovanje u laka rešenja, sopstvenu veličinu, svetlu prošlost i tradiciju kojoj se samo treba vratiti i svi problemi će nestati…Sve to je nekada bilo tipično balkanski, a sada je globalni trend. Naravno uz retke izuzetke.

U pravu je ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil koji je nedavno u intervjuu za portal „EUpravozato“ povodom proslave američkog Dana nezavisnosti izjavio da Srbi i Amerikanci imaju mnogo više sličnosti nego razlika.

Kada govori o sličnostima, ambasador Hil se najpre seti košarke, ali i na drugoj, ružnoj strani ima podudarnosti. Istoriju obe zemlje obeležili su i atentati.

Na sreću, nedavni na Trampa nije uspeo, ali na žalost, bilo je i uspešnih, u Srbiji i SAD. To se nikada ne sme zaboraviti, a borba protiv nasilja u politici trebalo bi valjda da se podrazumeva.

I tu je, kao i za sve ostalo, veća odgovornost na vlastima nego na bilo kome pogotovo, u slučaju Srbije, na nejakoj opoziciji i „šaki jada“ od nezavisnih medija.

Predsednika Vučića svakako treba čuvati, ali ne treba targetirati i vređati ni nas s druge strane.

A to je ono što ovdašnja vlast konstantno radi. I što nikako nije dobro.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.