Tresla se briselska gora

Svašta najavljivano i očekivano, ali kada smo, nakon serije višečasovnih sastanaka, čuli glavne aktere Borelja, Vučića, Kurtija, pitanje je da li su njih trojica bili za istim stolom?

Da li su uopšte bili u Briselu? EU je objavila tekst predloga Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, pa bar možemo da procenjujemo ko je bolje prošao. Meni se čini da se ono 5:0 za Beograd davno istopilo.

Dok smo očekivali „habere“ iz Brisela, nametnula se bar još jedna tema. „Po građanima Rusije iz Ukrajine lete srpske rakete“, piše ruski prodržavni medij Mash, kao i još neki. U tekstu se objašnjava šema po kojoj Krušikovo oružje, preko Turske i Slovačke, stiže u Ukrajinu.

Srbija je, navodno, Krušikovo oružje, 3.500 raketa M21 od 122 mm, preko preduzeća „Sofag“ iz Beograda, u vlasništvu Jelene Petrović, kćerke najpoznatijeg ovdašnjeg trgovca oružjem Slobodana Tešića, koji je odavno na „crnoj listi“ SAD, izvezla kanadskom kupcu za krajnjeg korisnika – Tursku.

Dokument, pod oznakom „poverljivo“, objavio je Mash, koji ima dobre kontakte u ministarstvima odbrane i unutrašnjih poslova Rusije. Turska je, potom, isto to oružje posredstvom američke firme, preko Slovačke, izvezla za Ukrajinu, tvrdi Mash, objavljujući snimak iz skladišta u Bratislavi.

Začkoljica je zakonska obaveza koja nalaže da krajnji kupac, Turska, ne može da izveze oružje uvezeno iz Srbije trećoj zemlji bez odobrenja nadležnog ministarstva države porekla – Srbije. Da li je Srbija dozvolila prodaju?

Šta je, pored toga, problem i neobično? Ako zanemarimo da se ruski prodržavni medij zove Mash, kao i čuveni crnohumorni američki film i serija iz sedamdesetih godina, koja je pratila medicinski tim (Pokretna vojna hirurška bolnica – Mobile Army Surgical Hospital), tokom rata u Koreji, jer možda ima neko značenje i na ruskom.

Mada je za mene MASH-američki film i ništa više. Sigurno nije moralno zarađivati na ratu i ubijanju ljudi, ali „nekom rat, nekom brat“, uvek bilo i biće.

Ratovaće se i bez srpskog oružja, pa što da ovdašnje fabrike oružja nešto ne zarade? E, tu je kvaka. Jedni proizvode i prodaju, a drugi zarađuju, obavešteni tvrde obično Tešić.

Krušik i ministar odbrane Miloš Vučević demantuju tvrdnje ruskih medija. Krušik ponavlja da ne prodaje oružje Ukrajini. Slična priča se pojavila i na početku ruske agresije, ali epilog nismo saznali.

„Oružje i vojnu opremu ne prodajemo nijednoj strani u sukobu. Da li privatne kompanije kupuju na trećim tržištima i prodaju kompanijama u nekim drugim državama – to nije pitanje za Srbiju“, rekao je ministar Vučević.

Da li je i ovaj slučaj dokaz političkog zahlađenja između Moskve i Beograda? Ili samo neki trgovac oružjem radi svoj posao? Ruski ambasador Bocan Harčenko, po pravilu, navrati kod Vučića pre ili posle, često i pre i posle, svakog važnijeg puta predsednika u inostranstvo.

Očekuje se i sada, a verovatno će razgovarati i o ovom slučaju. Neće valjda samo o Kosovu.

Da bismo znali ko šta radi sa oružjem koje se proizvodi u Srbiji i rešili dilemu kako to da se sve više izvozi, a mnoge fabrike oružja u dugovima, pravosuđe bi trebalo da radi svoj posao.

Tužilaštvo da istraži moguću korupciju, sud da presudi ako tužba bude podignuta.

Za takve i mnoge druge slučajeve potrebne su nam „Laure“- tužiteljke Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Bojana Savović i Jasmina Paunović.

Što se izvoza tiče, najbolje bi bilo da najveći izvoznik oružja u Ukrajini, Rusija prekine rat. Time bi zaustavila svoj i tuđi izvoz oružja u Ukrajinu. Budimo realni, tražimo nemoguće – pravnu državu Srbiju i miroljubivu Rusiju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.