Turska gibanja

Onda krene meni draga rasprava, da li i kako ovdašnja opozicija može da iskoristi tursko iskustvo i ugleda se na tamošnju opoziciju. Uobičajeno, može li se „crnogorski“, „makedonski“, „turski“ …recept primeniti kod nas ili jednostavnije – ako je „pao“ Đukanović, ako je Erdogan izgubio lokalne izbore, ima valjda nade da bude poražen i Vučić. Ima, naravno, jer, opšte je poznato da nada poslednja umire.

Ne može, međutim, nada sama, nešto je i do ljudi.

U Turskoj je skoro 80 odsto glasača 31. marta izašlo na lokalne izbore.

Prema preliminarnim podacima, vladajuća Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) osvojila je 35, a glavna opoziciona Republikanska narodna partija (CHP) 37 odsto glasova.

Pored Istanbula, Ankare i Izmira gde su sačuvali vlast, opozicija je osvojila i neke tradicionalne AKP gradove Bursu, Denizli, Balikšehir…

Mnogi to tumače kao početak kraja Erdoganove vlasti. Što ne bi bilo čudno jer vlada već 22, a ima 70 godina.

Nekako smo ipak navikli na njega i prirodno dođe da izgovoriš „turski predsednik Erdogan“.

Kako ćemo da se naviknemo na „turski predsednik Imamoglu“ ili „predsednik Javaš“, na primer? No, ima vremena. Sledeći izbori u Turskoj su za četiri godine i svašta može da se desi.

Svaka zemlja ima svoje specifičnosti i samim tim recepte ove vrste nemoguće je prepisivati, ali na tuđim iskustvima se može učiti.

Ne bih ipak volela da opozicija u Srbiji ponavlja iskustvo turskih kolega, jer se do sada baš i nisu iskazali. Erdogan vlada od 2002. godine, tamošnja opozicija je u tom periodu pravila neverovatne greške, propuštala „zicere“, svađala se, delila vlast i pre izbora.

Uspeli su da nešto urade tek kada su počeli da se ugledaju na samog Erdogana.

Kemalistička, sekularna i socijaldemokratska CHP je otišla malo u desno, počeli i oni da se hvale kako im majke nose marame, svaku džumu klanjaju.

Deo turske opozicije počeo je da širi i mržnju prema više od četiri miliona sirijskih izbeglica, a prema Zapadu ponekad pokazivali veći prezir od samog Erdogana.

Turskoj treba priznati da su se njihovi političari u izbornoj noći poneli kako dolikuje. Erdogan priznao poraz, staro-novi gradonačelnici Istanbula i Ankare Ekrem Imamoglu i Mansur Javaš obećali jedinstvo i otvorenost prema političkim protivnicima.

CHP koja je prošle godine doživela dramatičan izborni poraz, za svoj „vaskrs“ može da zahvali ovoj dvojici popularnih gradonačelnika koji su se trudili da rade svoj posao i mire politički posvađane građane.

Možda da to srpska opozicija pokuša da primeni? Erdogan i Vučić, navodno prijatelji, politički očigledno bliski, napravili su istu grešku. Kao tipične autokrate, od svojih stranaka su stvorili konglomerate poslušnika, u kojima nema ko da ih zameni.

Kada se stranka i država svedu na vlast jednog čoveka, čak i da su u pitanju vanredno dobri i posvećeni političari, nije dobro ni za stranku ni za zemlju.

Ali, Erdogan i Vučić će se snaći nekako, šta ćemo mi, obični građani?

Turska nam pokazuje da nadu ne treba gubiti, nego ko da čeka još tolike godine?

Životi nam prođoše.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.