Ako, poslovno ili privatno, odete iz Srbije, uspete da se bar na nedelju dana distancirate od dešavanja u zemlji, kada se vratite činiće vam se da ništa niste propustili. Nedelju dana i nije neki vremenski period, ali da na pustom ostrvu boravite mesec – dva, godinu-dve, po povratku u Srbiju verovatno bi vas sačekala ista slika.
Srbija bi bila „lider“ regiona na dobrom, ujedno sve trnovitijem putu ka EU, Serž Bramerc bi nas posećivao i podsećao na haške obaveze, koje od ubistva vođe Al Kaide dobijaju novu težinu jer naši visokoumni političari više ne mogu da upotrebe omiljeni argument – kad Ameri ne mogu da nađu Bin Ladena kako mi da nađemo Ratka Mladića, vladajuća koalicija bi bila možda malo izmenjena ali stameno labava, koridor 10 i mostovi bi se gradili, borba protiv organizovanog kriminala bila žešća no ikada, a svetla budućnost sa manje siromašnih i nezaposlenih tu iza ugla, nadomak ruke …
Kad ste u inostranstvu prirodno je da poredite Srbiju sa zemljom u kojoj boravite. Najradije Srbiju poredim sa Turskom, koju relativno često posećujem i iz koje sam se upravo vratila. Odnosi Srbije i Turske uvek su nekako višeslojni. Na prvi pogled, politički odlični, strateški smo partneri, bliskost se može primetiti na svakom koraku, jeziku, muzici, jelima… A na drugi pogled, 500 godina Otomana ovde mnogi ne samo da ne „praštaju“ već se ponekad ponašaju kao da su lično u poslednjem trenutku izbegli nabijanje na kolac. Da nije bilo turske vlasti, čime li bismo pravdali očigledne neuspehe? Ovako – Turci, tj. otomanska vladavina, krivi su za skoro sve, loše puteve, veliku stopu nepismenih, prljave gradove, lošu komunalnu infrastrukturu, ekonomiju… To što je Otomansko carstvo nestalo početkom prošlog veka, Srbija stekla samostalnost pre dvestotinak godina, pa je imala dovoljno vremena da postane uređena država (a nije), nekako zaboravljamo.
Nije to srpski specijalitet, i ostale balkanske narode krasi „upiranje prsta“ u Turke. Bugarska taman potrošila donacije EU, finansijska kriza pritisla i čega se Sofija dosetila? Otomanske vladavine, pa od Turske traže više od 20 milijardi dolara odštete za Bugare koji su proterani tokom Balkanskih ratova iz oblasti na zapadnoj strani Bosfora, koja se od 1923. nalazi u Turskoj. Eto ideje, da Srbija primeni „bugarski recept“? No, šta ćemo ako se „Turci dosete“ i oni zatraže odštetu za proterane Turke i uništenu imovinu u balkanskim zemljama, nekadašnjim delovima Otomanskog carstva? Istoriju je zato bolje ostaviti istoričarima. Da vidimo od čega se živi. U Turskoj se danas, bar tako tvrdi vladajuća AK partija premijera Redžepa Taipa Erdoana živi mnogo bolje nego pre njihove vlasti koja traje za ovu zemlju neobično dugih osam godina. Rast BDP godinama u svetskom vrhu, oko 10 odsto godišnje, izvoz ruši rekorde, trenutno su 17. privredna sila sveta, planiraju da 100-godišnjicu Republike 2023. dočekaju u prvoj desetorki. Živeće još bolje ako 12. juna kada su parlamentarni izbori glasaju za AK i daju im mogućnost da treći mandat zaredom formiraju vladu, tvrdi Erdoan. Čula sam i drugačija razmišljanja „običnih“ građana Turske. Kukaju Turci ko Srbi i ostali Balkanci: „nikad gore“, „nema posla“, „prodaše sve strancima“… I oni će imati mogućnost i obavezu da 12. juna kažu šta imaju. Na njihovu žalost, AK partija po svojoj prilici ponovo pobeđuje. Samo je pitanje da li će usvojiti apsolutnu većinu ili ne.
Mi, obični posetioci Turske, pogotovo Istanbula, možemo da primetimo uglavnom pozitivne pomake. Gradi se, radi se, niču velelepne zgrade, putevi, mostovi, planiraju čak i tunel ispod Bosfora. U obične posetioce Turske ne spadaju naši brojni političari koji ovu zemlju posećuju sve češće, pa je ministar inostranih poslova Vuk Jeremić opet tamo. Politička saradnja Turske i Srbije nikada nije bila ovako intenzivna, što je za pohvalu. „Naši“ vole da konsultuju Tursku, a Turci da budu konsultovani o mnogim pitanjima. Pristalica sam konsultovanja stranaca, ali Porta, na sreću ili žalost, više ne postoji, pa neke probleme, Sandžak, na primer, trebalo bi sami da rešavamo. Umesto toga, bilo bi bolje da naše mudro rukovodstvo „Portu“ i „sultana“ Erdoana upita kako su uspeli da izgrade onolike puteve, mostove, infrastrukturu, beleže konstantni privredni rast.
Na promenu imidža Turske u Srbiji očigledno su najviše uticale TV serije iz ove zemlje. Džabe prijateljski susreti i grljenje Tadića, Gula, Erdoana, Jeremića, Davutoglua, Šeherezada i Onur su zakon. Takvih serija nikad više na turskim televizijama. Ako naše otkupe deseti deo, biće suza, biće strepnje za neke nove Onure, Šeherezade, Mehmede. Kakav će samo rasplet u kući časnog Ali Rize biti…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
