Turski recept

Opozicija je dobila i Ankaru, a te lokalne izbore u Turskoj svet pratio kao da su maltene američki predsednički. Zapadni stručnjaci i mediji analizirali da li je to početak pada Erdogana i AKP, predviđali njegov odlazak, a naša opoziciono nastrojena javnost razmišljala može li i kako opozicija u Srbiji da primeni „turski recept“ i porazi Vučića?

Ukoliko nisu za baklave, pilav, lazanje i slično, uvek sam bila oprezna prema primeni recepata iz belog sveta, ali naravno da treba da pratimo dešavanja na planeti, vidimo šta nama znače, a nije loše ni porediti se i primenjivati iskustva politički bližih zemalja.

Imamoglu je na izborima pobedio nudeći biračima konkretne planove i predloge za rešavanje problema. Kampanja mu je bila blaga i pomiriteljska. Nije nasedao na AKP „niske udarce“.

„Mi Istanbulce ne delimo. Jedemo isti hleb, pijemo isti čaj. Ovoj naciji je dojadila politika zasnovana na identitetu“, govorio je Imamoglu.

U kampanji je bio prirodan i neposredan, prijatan i sa onima koji ga ne podržavaju. Na jednoj istanbulskoj pijaci razgovarao je sa seljakom koji je vatreni pristalica AKP. Počelo je kao svađa, a rastali su se zagrljajem. Pomoglo mu je i to što je umesto ograničenog „kemalističkog“ lica CHP, demonstrirao otvorenost, pokazao da je vernik, da klanja.

„Ko vlada Istanbulom vlada Turskom“, Erdoganova je često citirana izjava. On sam je počeo politički uspon kao gradonačelnik Istanbula, a zatim bio dugogodišnji premijer i sad predsednik u drugom mandatu.

Za Srbiju bi se taj izraz mogao preformulisati u ko danas osvoji Beograd, sutra će Srbiju. Ne slažem se s predsednikom da su izbori 17. decembra istorijski i presudni, ali važni naravno jesu, posebno beogradski i lokalni.

Postoji izgledna šansa da vlast izgubi Beograd, možda i još neke lokalne sredine, ali brine me atmosfera koja se stvara – da je SNS glavni grad već izgubio. Ništa nije ni izgubljeno ni osvojeno, a svi znaju da je najteže dobiti već dobijene utakmice.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija ima šanse da osvoji Beograd, što bi bio snažan udarac Vučićevoj vlasti. Ali – polako, mirno i staloženo. Bez revolucionarnog zanosa i ideja, uz konkretne planove i razgovor sa što više ljudi.

Šta se desilo u nastavku „turske priče“? Imamoglu preuzeo funkciju, Istanbulci ga baš zavoleli, ali na nivou gradskog parlamenta AKP zadržao većinu. Počele blokade, optužbe, kontra optužbe…

Turska opozicija se ujedinila za predsedničke i parlamentarne izbore maja ove godine. Bili sigurni u pobedu, već delili funkcije – kad ono, Erdogan ih rasturi. Sada se sprema da na lokalnim izborima u martu sledeće godine vrati vlast u Istanbulu i Ankari.

Ponavljam, recepte ne treba kopirati i slučajevi se razlikuju od zemlje do zemlje, ali nekako mi turska priča poučna.

A i Erdogan i Vučić su kao prijatelji, uz to imaju, izgleda, istog krojača sakoa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.