Tužni, ljuti i besni

Sudbina, neko bi rekao. Nesreće se dešavaju, drugi bi dodao, a u podsvesti bi im bila misao – hvala Bogu, nisam ja, ni neko meni blizak. Ali, svi smo potencijalne žrtve jer nesreće se svakome mogu desiti, pogotovo u nesređenom sistemu i društvu kao što je Srbija.

Tragedija u Novom Sadu u kojoj je poginulo 14 ljudi, troje u životnoj opasnosti, nije morala da se desi. Nije bila viša sila, zemljotres ili vulkanska erupcija, već ljudski faktor.

Zbog nestručnosti izvođača radova, alavosti korumpiranih političara i njihovih „biznismena“, kojima se zbog glasova slikaju pred kamerama kako otvaraju velelepne objekte, dok u džepove trpaju sve više našeg novca, desio se Novi Sad. I može da se ponovi bilo kada i bilo gde.

Možemo li i šta učiniti da se to ne desi? Možda ako prestanemo da mislimo, dobro je, nisam ja, već dignemo glavu, bunimo se i borimo za život dostojan čoveka. Da se ne ponove „Ribnikar“ i Dubona, koje zaboravili nismo, ali smo ih gurnuli pod tepih jer živeti se mora. I opet kada dođu izbori za vlast opet mnogi glasaju. Kako iko posle svega može da pomisli: „Ko ako ne Vučić, svi su isti, SNS bar nešto radi, gradi, dali nam 100 evra…“

Na Kosovu su prisilili Srbe da napuste kosovske institucije, sada im Kurti kriv. EPS skoro uništili. Građevinskim poduhvatima su pokazali da ama baš ništa ne znaju da rade, jer šta oni izgrade ili renoviraju garant napukne, mora da se menja, dograđuje, košta nas višestruko ili kao u Novom Sadu, dođe do tragedije.

Ko danas mirna srca sme da stane pod nadstrešnicu na novoj Beogradskoj autobuskoj stanici? Ako ikada izgrade metro, ko će smeti njime da se vozi? Ovi da kontrolišu šta radi Rio Tinto u Jadru?

Ostavka Gorana Vesića samo je jedan od neophodnih, ali nedovoljnih poteza. Potrebna je krivična odgovornost ostalih političara, projektanata, izvođača radova. Nije to „traženje glave“ već plaćanje računa. Nikakvo vađenje, „šta su oni prošli radili“ i prebacivanje odgovornosti na u poslednje vreme često pominjanu pojavu zvanu „struka“.

Sve je lako reći i napisati, ali šta ćemo sa time što građani Srbije imaju pamćenje kao „zlatna ribica“. Za nekoliko dana se vratimo svojim životima, sve zaboravimo. Šta beše „helikopter“, koliko je rudara poginulo u rudniku Soko?

Problem vlasti je u tome što, koliko se god trudili, na drugoj strani sada nemaju „nejaku“ opoziciju i „izdajničke“ medije već duboko potresene, ljute i besne građane. Ako dozvolimo da se i Novi Sad zaboravi za koji dan, a Vesić, recimo u duetu sa Jovanom Jeremić, postane nova medijska zvezda Pinka, dokazaćemo da je verovatno najpoznatiji Novosađanin našeg doba Đorđe Balašević bio u pravu. „Nisu krivci primitivci što su pokupili mast. Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima čast. Krivi smo mi… “

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.