U tartufima je spas

Indirektno, ipak i te tako utičemo neodgovornim odnosom prema prirodi. Kao industrijski slabo razvijena zemlja Srbija nema velikog udela u emisiji štetnih gasova, pa nismo toliko odgovorni za globalne klimatske promene. Posmatrajući niži nivo, i te kako smo odgovorni. Stručnjaci kažu da su u nekim sredinama ove i prošlogodišnje poplave u Vojvodini imale ozbiljnije posledice zato što su kanali i rečna korita zatrpani otpadom, pa nabujala voda nije mogla da otiče. Mogu da razumem da nije lako uhapsiti Ratka Mladića, teško je „preko noći“ izgraditi bolje puteve, zdravstvenu zaštitu, uvesti nove tehnologije, ali šta nas sprečava da đubre bacamo gde treba? Da li su predsednik Tadić, premijer Cvetković, ministri, Haški tribunal ili „baksuzi“ od Holanđana, krivi što bacamo đubre gde nam se prohte, prelazimo van pešačkog prelaza, parkiramo se gde ima prostora? Naravno ne svi već, nažalost, mnogi građani Srbije. Doduše, da nam je zemlja ozbiljnija verovatno bi se i građani odgovornije ponašali, ali, da parafraziram pokojnog Džona Kenedija, ne treba stalno da pitamo šta država može da uradi za nas, nešto treba i sami za sebe da uradimo.

U nekim od poplavljenih opština poslednjih godina su na sva zvona izgrađeni neki putevi i mostovi i šta se desilo u Prijepolju na primer? Dva nova mosta preko Lima reka je ozbiljno oštetila i nisu u funkciji. Hoće li neko da postavi pitanje kako su građeni ti mostovi koje je prva poplava odnela? Pogledajmo i kako su nadležni u našoj zemlji reagovali na pojavu novog gripa. Sva objašnjenja i apele sam mogla da razumem, ali kada su otvorene ponude za kupovinu vakcine i ispostavilo se da je samo jedna, ponuda švajcarskog Novartisa, koju u Srbiji zastupa Jugohemija, validna, postala sam ekstremno sumnjičava. Em je svašta pisano o Novartisu, em o njegovom ovdašnjem zastupniku, a mene zanima i zašto je Torlak doveden u takvo stanje da, ni u saradnji sa stranim partnerima, ne proizvodi potrebne vakcine?

Epidemija novog gripa pokazuje da višak informacija i te kako zbunjuje građane. Nisam ni paranoik ni preterano uplašena, ali povremeno pratim TV emisije o novom gripu i pročitam poneki novinski tekst. Saveti lekara su toliko kontradiktorni da je bolje da ih ne slušamo već se oslonimo na zdrav razum. Kao kroz maglu se sećam vakcinacije protiv velikih boginja 1971-72. godine, a jedan kolega je nedavno primetio da tada nije bilo histerije. Država je prvo krila informaciju o pojavi bolesti, ali je onda priznala i ekspresno je počela vakcinacija. Ne znam da li je bila strana ili Torlakova vakcine, al’ ja je primila i ništa mi nije falilo. Bilo je to nedemokratsko vreme i ne sećam se da nas je iko pitao hoćemo li vakcine ili ne, jednostavno smo pozvani i otišli na vakcinaciju. Tadašnji državni mediji nisu organizovali TV duele već su informisali o broju obolelih, umrlih, lekari su gostovali i po dvadesetak minuta govorili o bolesti. Bilo dovoljno.

Poplave i grip sprečili su nas da se ovih dana pozabavimo nekim vedrijim stranama života. U takve bi mogla da se ubroji i vest da je jedan primerak gljive belog tartufa od 750 grama prodat kupcu iz Hong Konga na aukciji na severu Italije za 100.000 evra. Na toj aukciji prodato je 11 tartufa za 250.000 evra. Kakve to ima veze sa Srbijom? Ima. Srbija je prirodno stanište tartufa u kojoj zbog neznanja godišnje istruli nekoliko stotina tona tartufa velike vrednosti. Kod nas tartufa ima u Šumadiji, okolini Beograda, južnom Banatu, oko Valjeva, i to belog, koji spada među najskuplje. Kad bismo umeli da iskoristimo prirodna bogatstva, u vidu tartufa na primer, imali bismo više para, što bi nam mnogo olakšalo život. Dakle, ko ima želju, nek se obuči, masku na lice i u potragu za tartufima, ali nek ne zaboravi redovno pranje ruku.