Ubistvo u parkiću

Izjava ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića o ubistvu Đorđa Mijatovića, brata BiH političara i ministra u federalnoj vladi Vojina Mijatovića, nikako nije za tu rubriku, jer je reč o tragičnom slučaju, ali kada sam je čula, pomislila sam – aman, bre čoveče…

Tragedija se odigrala u nedelju predveče u beogradskom neselju Braće Jerkovića, gde Mijatović živi s porodicom.

Mediji izveštavaju da mu se sin požalio da ga mladići u parku maltretiraju, uzeli mu loptu i ne vraćaju.

Mijatović izašao da popriča i reši problem s dotičnim. Čula se svađa, a dva, čini se, maloletnika prebili su Mijatovića, koji je kasnije umro u bolnici.

Jedan maloletnik osumnjičen za napad je uhapšen, drugi se predao.

Istraga pokrenuta, uzrok smrti se utvrđuje, čekaju se zvanični rezultati obdukcije. Sve teče kako pravila nalažu, samo čoveka više nema.
Ministar policije Dačić kao da zna nešto više.

Dan po smrti Mijatovića izjavio je sigurno nije u pitanju ubistvo, ali se utvrđuje da li je preminuo od posledice „sukoba“.

„Lekari kažu da je bilo i nekih zdravstvenih problema, neki epileptični napad ili možda srčani napad, ali to je sada pitanje.

Najveći problem je što ne postoje kamere i što nema svedoka da bi se tačno utvrdilo šta se dogodilo“, izjavio je Dačić za Blic TV.

Svedoka je međutim bilo, a jedan građanin je prethodno zvao policiju zbog divljanja huligana – i ništa.

Ako na nekoga nasrnu dva nasilnika, obore ga na zemlju, šutiraju, udaraju, a napadnut umre, to nije ubistvo?

Kako?

Ako je i došlo do epileptičnog napada i srčanog udara, došlo je zbog straha i stresa izazvanih napadom i batinama.

Jer da je Mijatović ostao kod kuće, do udaraca i smrti sigurno ne bi došlo.

Dačićeve reči, mada to sigurno nije želeo, nekako relativizuju tragediju.

Što je kod nas uobičajena praksa zvaničnika godinama.

Prema nezvanično saopštenim rezultatima obdukcije, Mijatović je zadobio šest snažnih udaraca, pukla mu lobanja, dobio zatim epileptični napad i infarkt, ali nisu bez osnova Dačićeve tvrdnje da to ipak nije ubistvo.

Sećam se da je pre dosta godina nekoliko huligana napalo čoveka na stanici Vukov spomenik.

Oni počeli da lupaju i uništavaju, on im rekao „Stanite deco, zašto to radite“.

Huligani skočili na njega. Umro. Na prvostepenom suđenju napadači dobili maksimalnu kaznu.

Nakon žalbe, veštaci zaključili da je čovek umro od srčanog udara i kazna značajno smanjenja.

To što je srčani udar nastupio sigurno zbog straha i batina – nikom ništa.

Nije važno što je ubijeni brat B-H zvaničnika, to je samo medijski interesantan podatak.

Nije čudo da u dvomilionskom Beogradu dolazi do incidenata, nesreća, pljački, tuča, pa i sa smrtnim ishodom.

Ali, nasilni incidenti učestali u poslednje vreme, ali u kampanji za lokalne izbore o tome nije bilo reči. Srbstvo ugroženo i ko da se bavi huliganima?

Ništa nismo naučili od 3. i 4. maja prošle godine.

Bivši gradonačelnik Aleksandar Šapić, međutim, tvrdi da je Beograd bezbedan grad i ne samo to: „Ne postoji takva metropola u ovom delu Evrope koja je bezbedna kao što je to Beograd“.

Kakve li su tek onda nebezbedne.

S obzirom na hronično zakasnelu i po pravilu blagu reakciju nadležnih na nasilne incidente šta ostaje građanima?

Da se svi naoružamo poput Željka Mitrovića?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.