Utisak nedelje

Imala je, takoreći, kultni status. Mnogi, u koje spadam, nedelju uveče od 21 sat, provodili su uz „Utisak“. Nekad se slagali s gostima, nekada svađali. Voditeljku čas hvalili („al mu je spustila, svaka joj čast“), nekada kudili („kako je bezobrazna, ali lako je njoj ima zaleđinu“). Nema „Utiska“, ali rado ga se sećamo. Bar ja i mnogi oko mene. Emisiju, u kojoj je gostovao Vladimir Beba Popović jula 2014. Bećković je završila najavom sledeće u kojoj je trebalo da gostuje tadašnji ministar kulture Ivan Tasovac. Onda došla sumnjivo duga letnja pauza. Počele spekulacije, biće-neće biti „Utiska“. Naredne, 24. sezone, „Utiska“ najavljene i očekivane od sredine septembra 2014. godine – nije bilo.

Za koji dan ćemo obeležiti četvrtu godinu od mnogi su ubeđeni zabrane zbog političkih pritisaka ili neki veruju ukidanja zbog manje gledanosti, „Utiska nedelje“. Da postoji, lako je pogoditi šta bi bio utisak prve nedelje septembra 2018. i ne samo nedelje… Poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Kosovu. Dugo najavljivana, sa zebnjom i nadom čekana. I koji je moj utisak? „Puno buke ni oko čega“. Histerija koja je vladala uoči posete, kod mene je izazvala suprotan efekat. Nije mi padalo na pamet da lep i sunčan vikend provedem, daleko bilo, gledajući prenos Vučićeve posete ili višesatne specijalne emisije na raznim televizijama. Ali, posao je posao, a i treba znati šta se dešava, pa sam morala da se informišem.

Oni koji glasaju za SNS kažu: Bravo, Vučiću, briljantan govor, uspešna poseta. Oni koji su protiv aktuelne vlasti naravno nalaze silne mane. Dramaturški posmatrano, poseta je odlično odrađena. Bilo je napetosti (ide – ne ide), drame (barikade), patetike, emotivnih slika… Vučić je ponovo pokazao da se dobro snalazi u datoj ulozi. U njegovom govoru svako može da nađe nešto za šta može da se „uhvati“. Malo pomirljivosti i pogleda u budućnost. „Da sam pominjao puške, dobio bih više aplauza, a ja to ne mogu i ne umem. Birali ste me za život“. „Hvala svima u Evropi i svetu koji shvataju važnost našeg razgovora. Boljeg života nema preko prečice ni za nas ni za njih, moramo da živimo zajedno i zato ćemo da razgovaramo i pregovaramo“.

Ali onda skretanje. „Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili“. Kako je, uz veličanje Miloševića moguće pomirenje sa Albancima i ostalim narodima? Naravno, sem pominjanja nerealnih želja, ni reči nije bilo o greškama Miloševićeve politike, kao ni sopstvene i odgovornosti SRS u kojoj je tada bio. Po Vučiću, nekadašnji DOS i njegovi naslednici su krivi za sve, a Miloševićeva vlast devedesetih, SPS i SRS nisu krivi ni za ratove, ni ekonomsko uništenje Srbije. Oni samo svoje, bazično dobre ideje, nisu uskladili sa mogućnostima. Po Vučiću.

Utisci Vučićeve posete se još sležu, ali meni je ipak najimpresivniji utisak dvodnevna blokada Beograda. U subotu zbog promocije podoficira, u nedelju zbog trke, Beograd je bio u haosu. Možda su „babe i žabe“, ali kako vlast koja nije sposobna da reguliše saobraćaj u glavnom gradu može da se nudi da reši neke druge, pa i kosovski problem?