Što iz objektivnih, što subjektivnih razloga, nisam imala zadovoljstvo da putujem po inostranstvu koliko sam želela i želim, mada sam, u poređenju sa prosečnim građanima Srbije, maltene, svetski putnik. Ne zato što sam puno putovala, već što, nažalost, mnogi građani ove zemlje ni ranije ni sada nemaju tu mogućnost. U inostranstvu uvek pokušavam da obiđem lokalnu prodavnicu, pijacu, koristim gradski prevoz, pogledam TV… Rečju, pokušavam da „osetim“ kako se živi u toj zemlji. Holandiju, tu lepu i bogatu zemlju obišla sam puno puta, a jednom mi pade na pamet da pratim tamošnju, originlnu verziju „Velikog brata“. Umilni holandski nisam razumela, ali sam pokušavala da shvatim šta rade ti dokoni mladi ljudi u toj kući, krevelje se, svađaju,vrište, ljube…
Gledam tako 10-ak minuta i okrenem drugi program, sve sa mišlju „Bogu hvala, ovakve gluposti nema na TV u Srbiji“. Koju godinu kasnije, eto ga „Veliki brat“ i u Srbiji. Onda krenuše i drugi rijaliti programi. Krajem prošlog veka zateknem se i u SAD. Kad tamo legendarni „Šou Džeri Springera“. E, to je već perverzija na malim ekranima. Gledam ja taj šou i mada sam uvek bila imuna na različite antizapadne teorije, pomislim: „Ovi Ameri stvarno nisu normalni“. Upalite sad naše TV, videćete gomilu „Džeri Springera“, a jedan ga baš žešće i neuspešno imitira u nekoj krajnje opskurnoj emisiji.
Dobro, Srbija nije Severna Koreja i nije mogla da odoli pošastima rijaliti programa. No, nakon nekoliko godina rijaliti histerije, godinu-dve smo uglavnom bili mirni. Kad – evo ih „Farma“ i „Veliki brat“, opet i ponovo. Zašto? Publika kao to želi? Može biti, ali ima li moć izbora? Televizijama je lakše sa rijalitima, otkupe licencu, okupe gomilu ljudi u nekoj prostoriji i prikazuju ih, oni se češkaju, svađaju, mire, psuju, ljube…Neko ih gleda, reklame stižu. Da nema licenci i rijalitija, morale bi, daleko bilo, naše televizije nešto da smisle, da angažuju scenariste, tehničare, glumce, stručne saradnike, snime neki film ili seriju… Možete li da zamislite da neko kod nas snimi seriju tipa „Ubistva u Midsameru“, remek-delo i najbolji primer britanskih krimi-serija? Ili porodični ili humoristički program? To je za naše televizije nemoguća misija i to ne samo zbog nedostatka para.
Jedina gora stvar od rijalitija su VIP rijaliti programi. Okupe se uglavnom „poznati iz nepoznatih razloga“, zvezde koje su imale „hitić“ još u vreme mog detinjastva i oni su „selebriti“, „džet set“. Srbija je,međutim, „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“ i dve grupe ljudi ovde faktički nema, ili ih ima tek u promilima. Pripadnika džet seta i intelektualne elite. Da se razumemo, nemam lični problem sa rijalitima, ne gledam ih i imam daljinski upravljač, ali ovde je problem i u zloupotrebi dodeljenih frekvencija koje su, kao, nacionalno dobro. Da li su televizije dobile nacionalne frekvencije da bi besomučno puštale rijalitije i EPP emisije? Gde je sopstvena produkcija?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
