U vreme kada je ovim prostorima vladao „najveći sin naših naroda narodnosti“ (J. B. Tito, naravno), često nam u posetu dolazili strani zvaničnici. Običaji i okolnosti bili drugačiji i za razliku od današnjih pravila, u vreme poseta „visokih“ gostiju ne da građanima nije bilo zabranjeno da izlaze na ulice već je, štaviše, bilo poželjno da sve vrvi od razdraganih narodnih masa. Nije se tada znalo šta je politička korektnost i zloupotreba dece u dnevnopolitičke svrhe, pa su i đaci dovođeni na razne dočeke.
Ja sam tako imala čast i zadovoljstvo da dočekam velikog prijatelja iz daleke Zambije, prvog predsednika te afričke države Keneta Kaundu. Lepo smo se spremili, poneli bombone, sokove, dobili zastavice i krenuli u kraću šetnju od OŠ „20. oktobar“ iz novobeogradskog bloka 70 do centra Novog Beograda. Možda će neki moj ispisnik tvrditi da je tom činu prisustvovao pod pritiskom zle „titoističko-komunističke“ mašinerije i da je mahao trobojkom sa petokrakom, misleći na dedu četnika i kokardu, ali sve je delovalo vrlo spontano i lepo.
Nama deci bilo važno da se družimo i šetamo po lepom vremenu, a koga čekamo i pozdravljamo nije nam bilo toliko bitno. Kasnio predsednik Kaunda. Vreme smo lako „ubijali“ uz učiteljicu koja nam je objašnjavala gde je ta Zambija, ko je predsednik Kaunda, kog su neki mešali sa Kunta Kintom, junakom serije „Koreni“. Onda javljeno „približavaju se“. Mi se postrojili pored puta, mašemo zastavicama, ushićeno skandiramo: „Jugoslavija, Jugoslavija, Tito, Tito…“Prolaze otvorena kola, Kenet Kaunda stoji i pozdravlja nas. Fin i simpatičan čovek, na prvi pogled se videlo. Maše i on nama. Mi njemu zastavicama, on nama belom maramicom. Ubrzo ponovo došao u Beograd. Na sahranu Josipa Broza. Plakao kao dete i opet su svi njegovu belu maramicu zapamtili. Kaunda je jedini svetski državnik kog sam dočekala u Titovo vreme, a toliko ih je bilo. Žao mi je što sada aktuelnog Muamera el Gadafija nisam videla. Pa čak ni te njegove šatore i kamile ispred Sava centra na poslednjem Samitu nesvrstanih u Beogradu. Ali, možda su neki od simpatizera SRS koji su ispunili salu beogradskog Doma sindikata u subotu na skupu podrške vođi libijske revolucije, imali čast i zadovoljstvo da vide i pozdrave tog rado viđenog Titovog gosta i učenika.
Prošlog vikenda smo u Beogradu imali dve zanimljive manifestacije solidarnosti, a mi u Danasu mnogo volimo „solidarne“ događaje. Ne volimo samo solidarne kazne. U subotu je SRS organizovala miting solidarnosti sa Gadafijem i libijskim narodom, a u nedelju gradske vlasti u centru Beograda skup zahvalnosti i podrške Japanu. Oba događaja bila impozantna iz različitih uglova. Ovaj gradski obeležila jagma za besplatnim trešnjinim sadnicama u kojoj su povređene četiri osobe, a onaj subotnji bio „višeslojan“. Nisam prisustvovala, ali sam izveštaje pomno analizirala. Svašta se moglo videti, slike Šešelja, Gadafija, zastave Libije, SRS, Srbije… I čuti. Najlepši početak. Prvo „Spremte se, spremte četnici“, zvanična himna SRS, onda državna himna Libije „Alahu ekber“. E, da mi je neko rekao da će se „Alahu ekber“ oriti na radikalskom skupu… Radikali uživali dok je grupa Libijaca suznih očiju pevala himnu, iz sveg glasa uzvikujući „Alahu ekber“, što je, ako neko ne zna tekbir, to jest uzvik „Bog je najveći“, koji muslimani u molitvama i drugim prilikama često ponavljaju. Na taj poklič se, ne znam zašto, mnogim Srbima i ne samo njima, diže kosa na glavi, ali radikali u subotu uživali. Nadam se da im neće smetati kada to „Alahu ekber“ čuju i iz usta mojih istovernika iz bližih krajeva, Sandžaka ili Bosne. Posle pesama usledili govori i zvižduci uglavnom predsednicima Tadiću i Sarkoziju.
Šta možemo da zaključimo iz ova dva, „solidarna“ skupa? Da je građanima Srbije i sirće slatko ako je besplatno (što smo znali i što je ponovo pokazano na „japanskom“ skupu) i da nam je prijatelj (Gadafi) svaki neprijatelj naših neprijatelja (NATO, Zapad, SAD, kako vam drago), što je viđeno na „libijskom“ skupu. Deo javnosti ove događaje komentariše kao dokaz „da nismo za Evropu“. Zašto? Pa i u evropskim zemljama nastane stampedo na svakoj rasprodaji, a Evropu bi valjda trebalo da krasi pravo na drugačije mišljenje, te ne treba da bude problem što mnogi u Srbiji podržavaju Gadafija. Ima i nas koji ne volimo Gadafija, ali još više ne volimo zapadni manir „uterivanja“ demokratije bombama, „humanitarno“ ubijanje ljudi i uništenja država, gle iznenađenja, uglavnom u muslimanskim zemljama bogatim naftom. Što se tiče Keneta Kaunde, 1991. godine, na zahtev opozicije, dozvolio višestranačke izbore i izgubio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.