Viljuškom, boc boc

Ništa novo. Od početka rata u Ukrajini, malo malo pa slušamo kako Evropa propada, siromaši, Hleba ljudi nemaju, smrzavaju se… U Srbiji, naravno, druga priča – zlatno doba, prosperitet, investicije – stručno rečeno viljuškom boc boc. Priča o britanskoj bedi i jadu ipak je neobično maštovita.

Kada se u istoj rečenici nađu Srbija i viljuška, neizostavno je podsetiti se onog istorijskog mita o susretu nemačkog cara Fridriha II Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu 1189. godine. Nemački car je navodno na večeri jeo rukama, a srpski župan ni manje ni više nego zlatnom viljuškom. Ni to nije dovoljno već su dva vladara tom prilikom navodno postigli sporazum na koji se Stefan Nemanja potpisao, a Barbarosa stavio otisak palca.

Izgleda da su oba dela priče – zlatne viljuške i potpis, jednostavno netačna i značajno ulepšana prošlost. Istoričar Dejan Ristić je u knjizi „Mitovi srpske istorije“ demistifikovao mnoge, pa i mit o zlatnim viljuškama na srpskom dvoru. Po Ristiću, priča o zlatnim viljuškama na srpskom dvoru u 12. veku, plod je „romantičarskog i neoromantičarskog mitologiziranja tako simptomatičnog za društvo u dubokoj krizi kao što je naše“.

Mnogo je lakše demistifikovati mitove i laži o zlatnom dobu u Srbiji i gladi na Zapadu. Svet je u opštoj krizi, inflacija je u mnogim razvijenim zemljama, pa i pomenutoj Velikoj Britaniji i najmoćnijim SAD, na rekordnom nivou, računi, pogotovo za struju i grejanje, sve su veći, para sledstveno tome sve manje…

Ali, da li će Zapad propasti? Malo verovatno da će se to desiti za života ovih generacija. Da li je kod nas sve divno? Nema poskupljenja? Ako nam je toliko dobro, zašto mladi i dalje masovno napuštaju zemlju i po pravilu idu na mrski Zapad? Šta ćemo sa podacima da su cene proizvoda i usluga lične potrošnje za godinu dana u Srbiji povećane za 15 odsto? Mleko, sir i jaja za godinu dana poskupeli su za čak 43 odsto, ogrev za skoro 50 odsto, kirije 30 odsto. Da li takve podatke lakše „varimo“ kada čujemo da je i stopa siromaštva u mrskoj Britaniji porasla?

Ali, kako kaže ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić prednost Srbije je da ne zna kako izgleda živeti bez krize, što daje posebnu snagu i vitalnost državi i narodu. Cinično zvuči, pogotovo onaj deo o vitalnosti, ali šta i koga mi trpimo, retko ko bi izdržao. I stalno „padamo na iste fore“.

Gledam tako barikade na severu Kosova i ne mogu da se ne setim sličnih scena s početka rata u Hrvatskoj. Ne mislim da će se aktuelna kosovska drama završiti ratom i proterivanjem Srba, NATO je dole i za divno čudo s Vučićem se slažem u tome da „Oluje“ neće biti, ali mrcvarenje će trajati, što mnogima u Prištini i Beogradu odgovara.

Samo se pitam, kako „obični ljudi“ ponovo nasedaju na tako slične priče i obećanja da će ih spasiti novi „vožd“, čije su „rane radove“ iz devedesetih davno zaboravili? Glina, 1995. godine, seća li se ko tog vatrenog govora tada mlađanog AV? Da li su to stasale nove generacije koje se ne sećaju ratova devedesetih pa su spremne za nove oružane sukobe? U kojima će, ubeđeni su, pobediti u pravednoj borbi za svoj narod i pravdu i u kojima nema mesta za moguće ranjavanje, smrt, zločine… Vitalnost ili glupost, odlučite sami.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.