Vučić i mediji

Hiljadu i prvi put je preksinoć nemačkom novinaru na regionalnoj medijskoj konferenciji SEEMO u Beogradu odgovorio. Platio je, smatra, visoku političku cenu i prihvatio krivicu zbog odluka dok je bio ministar informisanja. U to vreme je donet „Šešeljev“ zakon o informisanju, mediji drakonski kažnjavani i zatvarani, Slavko Ćuruvija ubijen. Vučić objašnjava da nije bio dovoljno jak da se protivi, a i bio je mlad. Imao je samo 28 godina. Što li svom tadašnjem partijskom šefu Vojislavu Šešelju i mandataru Mirku Marjanoviću nije odgovorio: „Hvala, ali nisam vam ja za ministra. Mlad sam“. A da, nije mogao da se protivi. Novinari nekoliko redakcija napustili su iz protesta ovaj skup, tokom govora premijera Vučića, dok je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović otkazao učešće.

Premijer je rekao da ni njegova vlada ni on nikada nisu pritiskali medije i da želi da obeshrabri one koji to rade. „Protivim se bilo kakvom mešanju u uređivačku politiku, ali ako i ima samoprozvanih zaštitnika moga dela, poručujem im da to ne čine. Nema potrebe da me bilo ko brani“, poručio je. Da li to znači da više nećemo slušati, gledati, čitati Dragana J. Vučićevića, Željka Mitrovića, Aleksandra Vulina, Nebojšu Stefanovića… u odbrani Vučićevog „lika i dela“? Nemoguće. Neće više biti spiskova stranih plaćenika, izdajnika, špijuna, pretećeg najavljivanja Božić Bate, prizivanja državnih udara, atentata… Šta ćemo onda? I kako to da su oni koji prozivaju „kolege“ da su strani plaćenici, po pravilu mnogo bogatiji?

U državi u kojoj se jedan čovek za sve pita, ne može biti ni slobode medija. Ali, ako taj čovek zaista želi da poboljša medijsku situaciju, za početak bi trebalo da se sam pristojnije ponaša prema medijima. Čemu uvredljivo i osiono ophođenje? „Šta biste mi vi Naskoviću sa N1 uradili“…“Krv biste mi popili“… „O nekima na javnom servisu me je sramota i da govorim“ …Ukoliko zaista želi da popravi odnos s medijima, Vučić bi prvo – trebalo da se pristojnije ponaša prema novinarima, drugo – obuzda svoje „kerbere“, treće – naloži svojoj stranci bliskim ljudima, vlasnicima medija da plaćaju zaposlene, četvrto – prihvati da postoji i kritičko novinarstvo. Da li on to može? Sigurno da može, ali teško da će učiniti. Ne bi onda on bio on – Vučić.

Dnevni list Danas sa Aleksandrom Vučićem ima baš bogato iskustvo. Dok je bio ministar informisanja, rado smo i često kažnjavani. Onda je, ubrzo pošto je postao prvi potpredsednik vlade 2012. posetio našu redakciju, izvinio se, objašnjavao da je sad novi čovek i drugačiji političar. Neke kolege negodovale, drugi govorili – možda se stvarno promenio, dajmo mu šansu. Onda smo se opet, zbog raznih tekstova, malo-malo pa nalazili u saopštenjima i prozivkama, te vređamo ga, te napadamo mu porodicu. Sada smo opet u hladnoratovskim odnosima, a mi bismo baš želeli normalizaciju. Da mi radimo svoj posao, a on svoj.

Vučićev odnos prema medijima prilično je čudan. On kao ne pritiska, mnogi se žale. On nema vremena da čita novine, gleda TV, prati društvene mreže, ali uvek komentariše i zna šta je objavljeno i „tvitnuto“. I to ga izgleda dosta pogađa. Nema potrebe, jer mediji baš i nemaju toliku moć. Čak ni američki. U SAD se skoro svi vodeći mediji udružili protiv Donalda Trampa, on pobedio. Ako je takva „moć“ medija u SAD, kakva li je tek u Srbiji? Kako li bi se Vučić osećao da ima nekog Aleka Boldvina, koji u emisiji „Saturday night live“ maestralno imitira i „rastura“ Trampa, posebno u nedavnom skeču „Prepares cold open“. Zamislite da u Srbiji to svake nedelje na nekoj nacionalnoj TV Vučiću radi Mićko LJubičić?