Zabrane, zabrane

 Kako izveštavaju domaći mediji, policija i bezbedonosne službe su imale informacije da su se desničarske i navijačke grupe iz zemlje i inostranstva spremale da naprave veliki belaj u Beogradu tog 28. septembra, demoliraju grad, napadaju policiju i učesnike nesuđene Parade. U tu svrhu su spremili ne samo vatreno i hladno oružje, već i sonu kiselinu, ose i pčele. Vrlo originalno, nema šta. Prošle godine je, čini mi se, hladno oružje i kamenje navodno bilo glavno oruđe protiv takođe neodržane „Sodome i Gomore“.

Kada imate takve informacije, logično je da zabranite manifestaciju zbog koje bi mogla da „padne“ krv. Postavlja se, međutim, pitanje – ako policija ima takve informacije i ako su one verodostojne, zašto niko nije uhapšen? Jer i priprema krivičnog dela se sankcioniše zakonom. Zabrana je, očekivano, izazvala negativne i osuđujuće reakcije Zapada, kome izgleda nije jasno kako zvanični Beograd može da bude veoma kooperativan kada je u pitanju Kosovo, na primer, a ne može kada je Parada ponosa. I predsednik Srbije Tomislav Nikolić ima brojne zamerke.

Ako je Parada ponosa zabranjena samo iz bezbednosnih razloga, iz istih bi štošta u ovoj zemlji trebalo da bude zabranjeno. Predlažem da Srbija zabrani fudbal, automatski rasformira FSS i postojeće fudbalske klubove, a njihove čelnike priupita o dosadašnjem poslovanju. „Najvažnija sporedna stvar na svetu“ je ovde odavno izgubila svaki smisao i postala poligon za sumnjive poslove čelnika klubova i divljanje huligana. Zabrana fudbala bi stoga imala delotvorne posledice na obuzdavanje navijačkih grupa i huligana, čime bi bezbednost građana bila podignuta na viši nivo. Pored toga, fudbal u Srbiji ne vredi ni pet para, a reprezentacija je odavno na dnu. Zabrana fudbala bi mogla vremenski da se oroči – minimum na pet godina. Otprilike će Srbiji toliko vremena biti potrebno da stvori uslove i za održavanje Parade ponosa, mada pripreme za 2014. već počinju. U tih pet godina, fudbal bi se igrao amaterski, a onda bi mogli da organizujemo, po ugledu na silna takmičenja talenata, „Prvi šut Srbije“ – izbor, na primer, 500 najboljih fudbalera. Što je valjda dovoljno za desetak timova. Više nam ne treba. Onda formirati klubove i reprezentaciju, samo bez mešanja ovih iz sadašnjeg FSS.

Ne treba stati kod fudbala, a sem bezbednosti, važne su i finansije i iz finansijskih razloga Srbija treba da odustane od učešća na Pesmi Evrovizije. To međunarodno takmičenje lakih nota ne možemo da zabranimo, ali ne bi bilo loše da se ugledamo na niz zemalja koje su odustale od učešća. Prema rečima direktora RTS Aleksandra Tijanića, učešće na Evroviziji RTS košta 350.000 evra. Zašto bismo bacali tolike pare? Da nas predstavljaju blamovi kao „Cipela“, „Balkan“, „Moje tri“? Da se Duška Vučinić Lučić, komentatorka Evrovizije za RTS, još malo šetka po Evropi? Ne treba stati kod fudbala i Evrovizije, rijaliti programe, zbog vulgarnog i nasilničkog ponašanja učesnika takođe treba preispitati. Ali, ni tu ne treba stati.