Zamajavanje javnosti

U Beogadu u gostima tog dana bili češki predsednik Vaclav Klaus i crnogorski premijer Igor Lukšić. Prvi u zvaničnoj, drugi u nezvaničnoj poseti. Obojca su imali čast i zadovoljstvo da se vide sa vrhom državne vlasti Srbije. Klausu, „velikom prijatelju Srbije“, uručeno zvanje inostranog člana SANU, održao impresivno predavanje, video se sa Borisom Tadićem. Lukšić, bar zvanično, nije veliki prijatelj Srbije, ali u razgovoru sa predsednikom i premijerom Borisom Tadićem i Mirkom Cvetkovićem, potvrđen obostrani interes za jačanje saradnje i prijateljskih odnosa dve susedne zemlje. Potpredsednik vlade Božidar Đelić vratio se iz Strazbura gde je Evropski parlament ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom i usvojio Rezoluciju o Srbiji. Oba dokumenta su bitna za nastavak evrointegracija Srbije, ali, em se niti mažu na hleb niti sipaju u traktor, em su usvojeni amandmani dovoljno oštri i upozoravajući po Srbiju da je teško govoriti o briljantnom uspehu.

Bilo je još događaja tog dana, ali ponekad je važnije nešto što se nije desilo od onoga što jeste. Nije tog dana bilo najavljenog sastanka stranaka vladajuće koalicije, na kojem je trebalo da bude raspravljano o rekonstrukciji vlade. Podsećanja radi, predsednik Boris Tadić je pred Novu godinu pozvao lidere većine stranaka vladajuće koalicije. Nedostajao samo Dragan Marković Palma. Sastanak, prema rečima lidera SDA i ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina bio „dobar, nije bilo dosadno, trajao je nekoliko sati i moglo se dosta naučiti“. Mediji spekulisali da je dogovoreno širenje optimizma, redovni sastanci koalicije, ali i „zakopavanje ratnih sekira“. Dotakli se lideri i mesecima pominjane rekonstrukcije vlade i dogovorili da o tome razgovor nastave 20. januara. Taj dan došao i prošao, a od sastanka – ništa. Navodno zbog odsustva Mlađana Dinkića, lidera G17 plus i potpredsednika vlade. Ako me pamćenje dobro služi, promene u vladi prvi je pomenuo ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić pre više od godinu dana. Primetio čovek da u radu vlade mnogo toga ne štima, video nezadovoljne glasače i rekao: da probamo nešto da promenimo. Mogu ja da odem, ako treba… I ostao. G17 plus odmah prihvatio Ljajićevu računicu o poželjnom smanjenju vlade, izračunali da je 15 ministarstava sasvim dovoljno, pod uslovom da svi njihovi ostanu, pošto su, cene, dobro radili. Vrh DS podržao načelno ideju o rekonstrukciji. Predsednik Tadić oštro opominjao svoje ministre da ih „samo gleda“ i – ništa. Odmah po Novoj godini zaključeno da su mediji naduvali priču o rekonstrukciji. Ko je, zaboga, uopšte pomenuo rekonstrukciju?

Sada bi tu temu da zaborave, ali ministar unutrašnjih poslova i lider SPS Ivica Dačić, „ne pušta“. On, koji je od samog početka bio rezervisan prema ideji rekonstrukcije vlade, sada predlaže stručnu analizu o tome kolika je optimalna vlada za Srbiju i da se na osnovu toga izradi zakon o vladi i o ministarstvima koji bi obavezivao svaku narednu vlast. „Protiv toga smo da se kroz takozvanu rekonstrukciju vrši promena dogovora na osnovu kojeg je formirana vlada. Tom usiljenom medijskom pričom želi da se umanji učešće SPS na političkoj sceni uoči izbora“, smatra Dačić. DS nema ništa protiv stručne analize, ali su iznenađeni Dačićevim rečima. „Socijaliste doživljavamo kao strateškog saveznika, sa kojim planiramo da i u budućnosti menjamo i razvijamo Srbiju. Ne želimo da ih oslabimo“, poručuje potpredsednica DS Jelena Trivan.

O rekonstrukciji će se možda razgovarati do kraja meseca, možda već u ponedeljak, a možda i neće. Rekonstrukcije će možda biti, ali je verovatnije da neće. Možda će smanjiti broj ministarstava, veća je verovatnoća da će samo promeniti nekoliko ministara, a ne bi bilo iznenađenja da ne bude ništa. Dakle, tresla se gora, a neće se roditi ni miš. Zbog čega je vladajuća koalicija mesecima forsirala priču o rekonstrukciji ako očigledno ne žele tako radikalne promene u vladi? Očigledno je ponovo na delu klasično spinovanje. A spinovanje, verovatno svi znamo, doslovno znači „zavrteti“ priču ili informaciju koja će javnost okrenuti na onu stranu koja odgovara interesima onih u čiju se korist plasiraju informacije. Spinovanje često, mada ne uvek, predstavlja neiskrenu, obmanjujuću, manipulišuću taktiku kojom se skreće pažnja naroda sa ozbiljnih i suštinskih problema.

Priča o navodnoj rekonstrukciji nije ni završena, a javnosti su već plasirane nove teme oko kojih se podelila vladajuća koalicija – promena izbornog sistema, kojim bi se omogućilo uvođenje dvopartijskog sistema i eliminisanje manjih stranaka, kao i Ustava. Te Srbiji ne odgovara proporcionalni sistem, bolji je većinski, a možda i kombinovani. Te treba smanjiti broj poslanika, te uvesti regione, izbaciti Preambulu, nikako ne dirati Preambulu… Oba posla, promena izbornog sistema i Ustava, toliko su komplikovana i važna da ih nije moguće završiti preko noći, brzo, a pogotovo ne u predizbornoj godini. Lako se iz toga zaključuje da se sve ove priče o rekonstrukciji vlade, promeni izbornog sistema, Ustava… lansiraju u cilju opipavanja pulsa javnosti, zamajavanja građana i pokazatelj su početka predizborne kampanje. Zašto stranke vladajuće koalicije kampanju počinju već sada ako će izbora biti tek sledeće godine? Da se možda ne plaše da će izbora možda biti i ranije? Zar iko od njih misli da će pridobiti glasače ovakvim temama? Baš pomenutog 20. januara zabeležene su nove, naravno više, cene brašna, ulja, šećera… i saopšteni zvanični podaci o 730.000 nezaposlenih. Kad ne možeš da zaposliš ljude, stabilizuješ cene, ti rekonstruiši vladu, menjaj izborni sistem, Ustav… A ne moraš ništa ni da radiš, pričaj i ponašaj se kao da se silno trudiš. Dok traje, traje.