„Zaslužni“ i „nezaslužni“

O dodeli nacionalnih penzija iz oblasti kulture i umetnosti odlučuje Komisija, dok su za sportiste predviđene dve vrste priznanja – jednokratna (novčana nagrada za konkretan uspeh) i penzije (od navršene 40. godine, visina zavisi od osvojene medalje). Za olimpijsko zlato, ekipno ili pojedinačno, sledi penzija od tri prosečne neto zarade, za srebro se daju dve i po prosečne plate, a za bronzu – dve.

Prisetila sam se mnogih od više stotina dodeljenih priznanja ove vrste. Neki od dobitnika nacionalnih penzija u kulturi i umetnosti, smatram, nisu zaslužili ta priznanja, mnogi jesu, a za pojedince nisam ni čula, ali neću da sumnjam u odluke Komisije. Kod sportista je jednostavnije, jer se računaju medalje. Nacionalne penzije država im dodeljuje prema uspesima, bez obzira na njihovu zaradu. Za 536 sportista ove godine iz budžeta je izdvojeno pola milijarde dinara. Siromašna Srbija po stotine hiljada dinara penzija isplaćuje sportistima koji su tokom karijere zaradili milione! Zadužili zemlju. Verujem da oni koji su se takmičili u „neprofitnim“ sportovima i vremenima poput Franje Mihalića, sigurno zaslužuju ovakva priznanja, a oni koji su dobro zaradili i obezbedili sebe i potomke – nikako.

Ovih dana javnost Srbije bavila se „slučajem Eve Ras“. Ostala bez porodične penzije od 18 hiljada dinara zbog toga što je radila honorarno. Njen „slučaj“ otvoren baš zgodno uoči početka prijavljivanja na konkurs za dodelu nacionalnih penzija zaslužnim u oblasti umetnosti. Ras je dva puta konkurisala, odbijena je i treći put kaže da se neće prijavljivati. I ne treba. Ne ispunjava jedan od uslova, nije dobila svoju već porodičnu penziju. Uzgred, zašto Eva Ras nije sebi uplaćivala staž i regulisala status? O tome da li umetnički, glumački i spisateljski, opus Eve Ras zaslužuje ovakvo priznanje, ne bih. Za to služi Komisija za dodelu, čiji član nisam. Da jesam bila bih stroga, ali pravična.

Naravno da većina građana, kad god se pomene slučaj socijalno ugroženih penzionera, oseti solidarnost i sažaljenje. Eva Ras ne treba da bude izuzetak. Stara je, bolesna i treba razumeti njen problem, ali ako zanemarimo žalosnu činjenicu da u ovoj zemlji ima stotine hiljada težih slučajeva, da se još pozabavimo tim „specijalnim“ penzijama. Svako, pa i država Srbija, mora da se pruži koliko je dugačak, a mi nemamo ni toliko zaslužnih građana ni para za njihove posebne penzije. Pored toga, ova zemlja je izabrala put tržišne ekonomije i kapitalizma, a tamo važi parola „snađi se“. Izdašno se finansiraju oni koji donose profit, a socijalnu pomoć dobijaju oni koji ne mogu da rade. U većini zapadnih zemalja, uz minimalnu penziju, koja se uglavnom zove nacionalna, samo oni penzioneri koji su tokom radnog veka uplaćivali dodatno osiguranje ili investirali u neke poslove, mogu da računaju na veća primanja u starosti. Kod nas je dodatni penzioni sistem u nastajanju i normalno da stariji ne mogu da računaju na takav dodatak uglavnom mizernim penzijama. Ne treba, međutim, niko u ovoj zemlji da živi u iluziji da možemo da imamo socijalna prava i radno vreme iz vremena socijalizma, a zarade kao na Zapadu. Jedno s drugim ne ide.

Sem Eve Ras, još jedna penzionerska priča je pomenuta ovih dana, nažalost tek ovlaš. „Čuvar vlade u letnjem periodu“ i lider PUPS Jovan Krkobabić razgovarao sa partijarhom SPC Irinejem i obećao da će država pokušati da poveća penzije sveštenicima SPC. Pretpostavljam da se ta mogućnost i obećanje odnosi i na sveštenike drugih verskih zajednica jer bi u suprotnom to bila diskriminacija. A Srbija, naravno, ne diskriminiše svoje građane ni po kojoj, pa ni verskoj osnovi. Koštuničina Vlada bila je izdašna ne samo prema umetnicima i sportistima već i sveštenim licima, pa je država svojevremeno preuzela obavezu da im plaća socijalno i penziono osiguranje. Zašto? Sveštenici naplaćuju svoje usluge i neka im onda njihove verske zajednice, uplaćuju staž. Ako meni može Dangraf da uplaćuje, što ne mogu SPC, katolička crkva i islamska zajednica svojim sveštenicima i ostalim zaposlenim? Da para imaju, pokazuju vozni parkovi nekih „visokih“ sveštenika, a i graditeljski poduhvati više vladika i ostalih.

Šta ćemo mi, „obični“ i „nezaslužni“ građani Srbije? Dok platimo silne političare, partije, poslanike, državne činovnike, akademike, „zaslužne“ umetnike, sportiste, sveštenike…da li će nam išta ostati? Hoće, za hleb i mleko, mada kako cene idu gore, a „zaslužnih“ sve više…