Foto: Radenko TopalovićFilm „Leto kada sam naučila da letim“ Raše Andrića, po romanu Jasminke Petrović, prikazan je na Hrvatskoj radio-televiziji tokom novogodišnjih praznika. Ako je suditi po pisanju srpskih portala, publika ga je oduševljeno dočekala, a „srpski dečiji film bio je hit novogodišnjeg programa na HRT“.
Repriziran je 7. januara, kada sam ga gledala i stvarno je odličan. Jeste za mlađe, ali možemo i mi stariji da u njemu uživamo. Uostalom bili smo i mi tinejdžeri, letovali smo i mi na Jadranu, a uz to se, za razliku od sadašnjih tinejdžera, sećamo rata koji je doveo do zapleta filma i raskola u porodici, podeljenoj između Hvara i Beograda. Eto političke pozadine i u ovom tinejdžerskom filmu.
Junakinja, 12-godišnja Sofija iz Beograda sa bakom Marijom kreće na letovanje na Hvar, odakle njena baka potiče i ima blisku porodicu, sestru Luce i brata Nikolu.
Rat u kome je poginuo njen bratanac Mariju je posvađao sa rođenim bratom Nikolom, sa kome se nije videla ni razgovarala decenijama. Koliko je samo porodica i prijateljstava rastureno ratovima iz devedesetih godina…
Mariju glumi Olga Odanović, a Nikolu pokojni Žarko Laušević, što je još jedan kvalitet filma, koji predstavlja koprodukciju Srbije, Hrvatske, Slovačke i Bugarske uz podršku evropskih fondova. Primer važnosti komšijske i evropske saradnje.
Da su odnosi između građana bivših jugoslovenskih republika odavno normalizovani, pokazuju bezbrojni primeri.
Naravno, uvek se može naći neka budala i izazove incident, ali generalno su odnosi, čini mi se, solidni. Kriminalci ih nikada nisu ni raskidali, estradne zvezde, sportisti i umetnici su ih ojačali, a mi „običan svet“ razvijamo ih svakodnevno.
Međutim, političari sa svih strana, posebno u predizborno vreme pokušavaju i nažalost uspevaju da na nacionalističkoj karti širenja mržnje nastave da dobijaju glasove.
Ne mogu nam pomoći ni filmovi, ni muzika, da Aleksandra Prijović napuni još zagrebačkih Arena, a Džiboni i Dino beogradsku, kada ideolozi mržnje krenu sa svojim tiradama, pa mnogi, inače pristojni ljudi, gube razum. Onda Božić slave paljbom ka kućama bošnjačkih povratnika u manjem B-H entitetu, ili u Priboju zapevaju „pucaj u džamije“.
Posle Nove godine došao Božić po julijanskom kalendaru i Sv. Stefan, poznatiji kao Dan RS. Srpsko nacionalno veće u Zagrebu organizovalo tradicionalni božićni prijem, kome je prisustvovao premijer Andrej Plenković, više hrvatskih ministara, a kao predstavnik Srbije Veran Matić, Vučićev izaslanik za pitanja nestalih.
Na pompeznom slavlju neustavnog Dana RS u Banjaluci Srbiju predstavljalo više zvanica, predsednik Skupštine Vladimir Orlić, lider SNS i ministar odbrane Miloš Vučević, mnogi drugi. Dodik držao govore, Crnogorčević objavila novu pesmu, paradiralo se, vatromet i u Beogradu…
Da se razumemo, ništa od toga me niti vređa niti plaši, ali je jednostavno glupo, preterano, guranje „prsta u oko“ komšijama i Zapadu.
Zašto je zvanični Beograd faktički ignorisao božićni prijem SNV u Zagrebu, a Danu RS dao toliku važnost?
Vučić između dva Milorada očigledno više „voli“ Dodika nego Pupovca, ali Srbi žive i u Hrvatskoj. Mada ih je očigledno mnogo više 17. decembra stiglo na glasanje iz RS nego Hrvatske.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
