Zavrnimo rukav i krenimo ka Briselu

Dok sam gledala prethodne večeri najavu njihove protestne akcije, sve sa mapama, markiranim rutama vožnje ka vladi, prisetila sam se starih partizanskih filmova. Tako su u njima partizanski oficiri planirali akcije oslobađanja pojedinih okupiranih područja, ali, Bogu hvala, Srbija je sada slobodna i demokratska zemlja, pa svako ima pravo i da protestuje. Stigli su taksisti polako u centrar grada i blokirali ga. „Oslobodili“ ga tek oko 20 sati.

Pošto su, borbom za svoja „prava“, taksisti ugrozili moja, deo puta ka poslu i sa posla istog dana sam prelazila pešice. Ništa lepše no na minus dva-tri stepena šetati zaleđenim ulicama i osluškivati kako narod „diše“. Ako poverujemo u onu staru da je dobro dok narod u Srbiji kuka, a da je opasno kad ućuti, vlast ne mora da brine. Na sve strane se, uz pominjanje majke i ostalog dela bliže familije taksi vozača, moglo čuti: „Dokle će svaka šuša da blokira grad?“, „Lako je Tadiću, njega voze državnim kolima. Pusti Tadića, nije on za sve kriv, ovo je stvar gradske vlasti, Đilasa. Ma nije grada nego republike…“

Može opozicija da traži prevremene izbore koliko hoće, čini mi se da građani Srbije ovu vlast još neće rušiti. Verovatno zato što ni opoziciji ne veruju previše. Kako da poveruju da Nikolić i Koštunica mogu da sruše Tadića, kad ne mogu ni da se dogovore ko će da predvodi opoziciju i šta su im prioriteti, EU ili nešto drugo? Što je još gore po opoziciju, Nikoliću je Tadić u mnogo čemu bliži nego što mu je Koštunica. Lepo je lider naprednjaka rekao da je Tadićeva politika načelno dobra, samo bi realizacija mogla da bude efikasnija. A kad posle sledećih parlamentarnih izbora, stvari dođu na svoje i naprednjački san postane java, pa dobijemo dvočlanu koaliciju jače SNS i slabije DS… Efikasnost će da bude na najvišem nivou.

Dan pre blokade grada, u sredu uveče, u Beogradu se desilo čudo. FK „Partizan“ je uspeo da pobedi protivnika u evro takmičenju. Pao je ukrajinski „Šahtjor“! Navijači su se veselili tako što su opet pretili Brankici Stanković i predviđali joj da će „proći kao Ćuruvija“. Tužilaštvo obećava reakciju, a pošto su izabrani novi tužioci, valjda će orno prionuti na posao. Prvi policajac Ivica Dačić smiruje rečima da nema samo Srbija probleme sa bezbednošću na fudbalskim stadionima, već ga imaju i mnoge druge zemlje. „Želim da kažem da je malo nekorektno što se u javnosti predstavlja kao da samo Srbija ima tih problema. Isti problemi postoje u mnogim zemljama, samo što su se neke od njih ranije suočile s tim, pa su ranije i rešile taj problem“, rekao je Dačić na svečanoj sednici povodom proslave 90 godina Fudbalskog kluba Jagodina. Divljaju navijači svuda, ali „Ćuruvija“ se desio Srbiji i nikako ne bi valjalo da se, daleko bilo, ponovi. Policija je, posle „samo“ 48 sati privela više navijača „Partizana“ osumnjičenih da su pretili novinarki B92. Još samo da ih pravosuđe procesuira.

Dok su taksisti protestovali ispred vlade, ministar zdravlja Tomica Milosavljević hrabro je zavrnuo rukav i primio vakcinu. Nekih osam sati kasnije, pojavio se u udarnom dnevniku RTS i nasmejano rekao da se oseća odlično. Srbija je sigurno uzdahnula sa olakšanjem. Stopama ministra Milosavljevića verovatno će mali broj građana poći, naravno ne zato što su hrabri i ne plaše se gripa već zato što su nepoverljivi. Novi grip i nabavka vakcina od početka su pratile kontroverze. Prvo većina nije verovala da se taj novi virus pojavio, onda su počele priče ko je i zašto AH1N1 proizveo, farmaceutske kompanije ili neko drugi… Puno pitanja, a vakcina jedna „novartisova“. Da vlada, kojim slučajem, nije nabavila vakcinu, kukali bismo što je nema, a sad kad je počela vakcinacija, nećemo da se vakcinišemo. Obrni, okreni, jedino je Mišković i u ovom slučaju profitirao. Država će mu platiti tri miliona vakcina, molim lepo, pošteno dogovoreno, a onda će više od pola da baci. Ili da, kao što su prostorima nekadašnje SFRJ tokom ratova devedesetih, bogatije zemlje „uvaljivale“ humanitarnu pomoć često davno isteklog roka trajanja, mi pokažemo istu „velikodušnost“ i pošaljemo ih nekoj siromašnijoj državi?

Beograd, petak, podne. Odbrojavanje do najvažnijeg događaja ove godine počinje. Samo se čeka ponoć, pa da počne primena odluke o ukidanju viza građanima Srbije za zemlje šengen zone EU. I u ovom slučaju je naša tradicionalna kontradiktornost došla do izražaja. Da nam EU nije ukinula vize, kukali bismo na nepravdu Brisela i nesposobnost naših vlasti. Pošto su nam ukinuli, čini nam se da to i nije nešto posebno. Potpredsednik vlade Božidar Đelić i „50 odabranih“ spakovali su se i Jatovim avionom sa aerodroma „Nikola Tesla“ ka Briselu treba da polete minut posle ponoći u noći između petka i subote. Ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je odlučio da slavi u Subotici, odakle je planiran prevoz do Mađarske. Ovaj 19. decembar bez sumnje će biti važan datum u našoj novijoj istoriji, a već je ušao i u vic: „Molimo građanina Srbije koji 19. decembra poslednji bude napustio zemlju da ugasi svetlo. Vlada Republike Srbije“. Potrebe za gašenjem svetla, opet Bogu hvala, neće biti. Sumnjam i da će se ponoviti slučaj istočne Nemačke od pre dvadesetak godina kada su milioni pohrlili ka granicama da osete čari Zapada, i to ne samo zato što nemamo pare za putovanje. Višegodišnja (samo)izolacija je učinila svoje. Doživesmo 19. decembar, život teče dalje, Đeliću i „odabranima“ lep provod, a mi ostali da se spremimo za 20, 21, 22. i ostale hladne dane decembra. Pa onda za Novu 2010. godinu.