Zbogom, Ante

Kako nam je bilo? Radničke plate su bile oko hiljadi i po maraka, nezaposlenost zanemarljiva, zdravstvo i školstvo besplatno, kupovali smo veš mašine i televizore ne sumnjivog kvaliteta i porekla već nemačkog. Pošto imam taj defekt da pratim politiku od „davnina“, sećam se i ekspozea Ante Markovića u tadašnjoj Saveznoj skupštini. Pojavio se nasmejan, sed čikica. Počeo za skupštinskom govornicom da priča, svaka treća reč mu „reforme“, svaka peta „modernizacija“, ja pomislih: „O, ne, opet novi davitelj s istom pričom“. Onda pokazuje neki novi, konvertibilni dinar, ja pomislih: „Čiko, u kom svetu živiš? Dinar da bude konvertibilan?!“ Ubrzo dobismo konvertibilan dinar, standard na kom su nam zavideli u pola Evrope.

Kada je bilo tako dobro, zašto je Ante propao? Novokomponovani „očevi nacija“ pojavili se sa drugačijim idejama i dva loša (Sloba i Franjo) „ubiše“ Antu. Naravno, uz malu pomoć „prijatelja“, jer ne treba svu krivicu svaljivati na političare. Malo smo i mi „obični“ građani krivi. Kada smo mogli, nismo masovno podržali Antu Markovića i glasali za njegov Savez reformskih snaga, već se ubedljiva većina okrenula nacionalističkim snagama. Čast izuzecima u koje spadam, jer sam na prvim višestranačkim izborima u Srbiji glasala za Savez reformskih snaga i njihovog predsedničkog kandidata Ivana Đurića. Verujte, nije bolelo. Ali, ubedljiva većina, čak i u „najjugoslovenskijoj“ BiH odlučila se za nacionalističke stranke. Pokušavao je Ante Marković da sačuva I transformiše državu, ali ga podržale samo „nejake“ Bosna i Makedonija. Ostalima se učinilo da samo da se reše „južnjaka“ ili „severnjaka“ i biće im bolje. Rešili se, ali očigledno im nije bolje.

Ante video da ne može s budalama da izađe na kraj, „vratio mandat narodu“ i odselio u Austriju. Retko se pojavljivao u javnosti. U Haškom tribunalu svedočio protiv Slobodana Miloševića 2003. godine, govorio kako su predsednici Hrvatske i Srbije odlučili da podele Bosnu i kako su protekli poslednji dani SFRJ. Izveštavala sam tada iz Haga i Markovića jedini put videla uživo. Bio nasmejan, ostareo, upadljivo ignorisao Miloševića, okrećući mu leđa u pauzi suđenja. Navratio Ante i do Beograda pre dve godine. Pažljivo ga slušali premijer Cvetković i pojedini ministri, ali ga očigledno, rezultati njihovog rada pokazuju, nisu čuli. Ili ga nisu razumeli.

Nisu ovi prostori zaslužili političara kao što je bio Ante Marković, ali ni Josipa Broza. Koji dan pre vesti o smrti Ante Markovića, pojedini mediji su objavili izveštaj o ostavinskoj raspravi naslednika doživotnog predsednika SFRJ. Naslednici Josipa Broza dobili su od Prvog osnovnog suda u Beogradu dva spiska sa imovinom koju će deliti i koji sadrže brojne uglavnom manje vredne sitnice. Ni na jednom od njih nema čuvenog Titovog belog „kadilaka“, „rols rojsa“, „linkolna“ ni najvrednijeg nakita. Izgleda da je „najveći sin naših naroda i narodnosti“, kog su optuživali za apsolutizam, krađu državne imovine, enormno bogaćenje, naslednicima ostavio sitnice. Ispada da u ovo demokratsko vreme snalažljiviji poslanik, ministre da ne pominjemo, tokom četvorogodišnjeg mandata ojadi državu I obezbedi sebe i svoje potomstvo „uspešnije“ od „lopova“ i „diktatora“ Tita.

Treba se možda u ovakvim trenucima osvrnuti i na narodne mudrosti. Negde u jeku divljenja prema tadašnjem predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici i nade da će nam krenuti bolje posle rušenja Miloševića, usred Novog Pazara pričaju dva starija gospodina. Imena se naravno ne sećam, ali nazovimo ih, kako drugačije, sem Haso i Mujo. Kaže Haso Muji :“Mujo, eve ti ga predsjednik države u novinama“. Uz psovku, Mujo odgovori: „Kakav predsjednik, kakva država! Jedna je bila država – SFRJ i jedan predsjednik – Tito“. Dodala bih i jedan premijer – Ante Marković.