Zborni svet

Bila je bolničarka 11. krajiške brigade NOVJ. To su partizani, koje je predvodio Josip Broz Tito i koji su se borili protiv nacističkih okupatora i kolaboracionista.

U intervjuu 2007. za Nezavisne novine ispričala je da pamti trenutak kada je nastala legendarna fotografija.“Bilo je hladno. Partizani i zbjeg sa narodom i goli i bosi. U naš kraj koji se tada odupirao daleko nadmoćnijim neprijateljima, ustašama i fašistima, došla je glumačka trupa u kojoj je bio i Žorž Skrigin. Iz kolone partizana izdvojio je nas pet djevojaka koje smo bile bolničarke u partizanskom sanitetu. Ne znam zašto, ali oko mu je zapelo baš za mene.

Rekao mi je da iziđem iz kolone jer će me fotografisati“. Ne zna kako joj se na licu našao čuveni osmeh. „Prepustila sam se emociji, mada mi nije bilo do smijeha, ali sam vjerovala da tadašnjem mom ličnom stradanju i stradanju moje porodice mora doći kraj. Nasmijala sam se, a on je od mene učinio čudo“, govorila je Marin, koja je umrla iste godine u okolini Prijedora. Skrigin je zvao je da se pridruži njegovoj glumačkoj trupi. Htela je, ali je komanda odlučila da je partizanima potrebna svaka bolničarka. „Da sam otišla bog zna gdje bih se zaustavila. Možda bih bila u rangu sa Merilin Monro“, šalila se Milja Marin. Igrom sudbine, našla se na omotu albuma grupe Merlin „Teško meni sa tobom, a još teže bez tebe“ uz legendarnu Monro. Merlinka na jednoj, Milja na drugoj strani omota.

Njene slike, kažu, odavno nema u udžbenicima. Nisam gledala Svečanu akademiju povodom Dana pobede, ali izgleda da je ni tu nije bilo. Bilo je zato pesama Momčila Nastasijevića koje se vezuju za Dimitrija Ljotića i njegov „Zbor“, saradnicima nacista. Kratko sam gledala Svečanu akademiju, ali dovoljno da vidim lik Milana Nedića, predsednika srpske okupacione vlade.

Govori Milorada Dodika i Aleksandra Vučića me nisu zanimali jer znam da će politički zloupotrebiti svaki događaj. Možda je u pravu istoričar Dejan Ristić, član stručne komisije koja je birala dela izvođena na Svečanoj akademiji, kada objašnjava da su se vodili potpuno drugačijim načelom, a to je da dela Momčila Nastasijevića, „njihova autentična poruka i originalne ideje budu sačuvane od različitih zloupotreba koje su nastupile nakon njegove smrti, kao što je bila i ova ljotićevska“. Nastasijević je umro 1938. dodaje Ristić i nije mogao da ima nikakve veze sa Ljotićevim pokretom tokom Drugog svetskog rata.

Na „slučaj“ gledam drugačije. Ako Nastasijevićeve pesme nemaju veze sa Drugim svetskim ratom zašto su se našle na svečanosti? Godinama Dan pobede koji bi trebalo da bude neupitan, vlast, sadašnja i bivše, koristi za svoje političke potrebe i širenje podela. Nedopustivo je bilo kakvo povezivanje Ljotićevog „Zbora“ sa antifašizmom, čak i kroz Nastasijevićeve pesme. Pripadnici „Zbora“ su vodili Kragujevčane na streljanje i ovim je Srbija pljunula i u svoje žrtve.

Zašto se Dan pobede godinama koristi za „srbovanje“ i zanemarivanje partizanskog i klasnog karaktera antifašističke borbe? Jesu Srbi bili najbrojnije žrtve Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji i antifašistički borci, ali ne treba zanemariti druge narode. Tu bi trebalo da se Srbija ugleda na Putina, koji uvek naglašava sovjetski karakter „Crvene armije“ i učešće neruskih naroda u oslobođenju. Zato dok se u Beogradu na proslavi Dana pobede ponovo ne čuju pesme „Uz maršala Tita“ ili „Ivo Lola“, džabe vam proslave. A Miljinu sliku treba vratiti u udžbenike.