Zemljotres i nemar

Bilo je žalosti i gorčine. Pamuka cenim zbog stila pripovedanja, ali i hrabrosti kojom govori o problemima sa kojim se tursko društvo i svet suočavaju.

Kada govori, Pamuk to ne čini napadno, kako intelektualci često čine ne bi li pokazali svoju navodnu mudrost. Jeste Nobelovac, ali nema on „čarobni štapić“ niti se nameće za „oca nacije“, nema, čini se, ni želju da postane „turski Havel“. Govori kao što piše – zanimljivo i sa razumevanjem.

„Devojčica tužnog pogleda imala je možda 10 -12 godina. Zagledana u kameru mobilnog telefona, skoro da se uopšte nije pomerala. Kad se i pomeri, pokreti su joj bili nekako teški. Čovek koji snima video, u trenutku kad je ugledao devojčicu radosno i uzbuđeno je povikao: „Ovde ima nekog! Ovde imaaaaa nekog!“ Ali na krik čoveka s telefonom i uključenom kamerom nema ko da odgovori… Tu su samo tišina snega i olovna svetlost. Oni su u jednom mestu na jugoistoku Turske, koje su dva zemljotresa jačine 7,7 i 7,6 stepeni sravnile sa zemljom“, piše Pamuk. Ne znamo šta je bilo sa devojčicom, da li je spašena?

Jugoistočnu Tursku i severnu Siriju prošlog ponedeljka su pogodila dva katastrofalna zemljotresa, u kojima se mrtvi i povređeni još broje. Broj poginulih je trenutno veći od 40 hiljada, ali stručnjaci strahuju da će se duplirati.

Zemljotresi su bili među jačima poslednjih decenija i sa zemljom su sravnili cela naselja i sela. Svet je čini mi se pokazao solidarnost sa Turskom. Hiljade spasilaca iz celog sveta se uputilo u Tursku, pomoć u materijalu i novcu stiže.

Velika je Turska i verovatno će se vremenom oporaviti. Susedna Sirija nema tu sreću. Zemlju u kojoj građanski rat, potpomognut spoljnim silama, traje već 12 godina, zemljotres je dodatno uništio, a pomoć sporo stiže. Svet je Siriju zaboravio.

Pamuk smatra da reakcija javnosti Turske može dvojako da se posmatra. Prvo, ljudi se obraćaju Bogu začuđeni i šokirani veličinom katastrofe, snagom zemljotresa koji je u nekoliko minuta odneo desetine hiljada života, kuća, zgrada, puteva, škola…

Ustaneš ujutru, doručkuješ, odeš na posao, u školu, obavljaš dnevne obaveze. Vratiš se kući, popričaš s porodicom, dođu ti gosti ili u goste odeš. Legneš da spavaš. I ne probudiš se ili se probudiš pod ruševinama sa strahom i pitanjem da li će te neko čuti i izvući? To je život i svakome tragedija u nekom obliku može da se desi – zemljotres, poplava, prirodna ili ljudska nesreća…

Prema Pamuku druga poruka, osećanja napuštenosti, očajanja i nespremnosti koje je osetila cela država, zastrašujuća koliko i zemljotres. „Nikada ranije nisam video da je narod toliko besan“, primećuje. Građani oblasti pogođenih zemljotresom smatraju da država nije reagovala kako treba, danima su čekali pomoć, neki u tom čekanju preminuli.

Šta možemo da naučimo nakon ove katastrofe? Imamo sreću da živimo na prostorima ipak blage klime, nema kod nas 50 stepeni ni u minusu ni u plusu, zemljotrese smo imali, ali nismo jako trusno područje i nisu bili katastrofalni, nemamo ni monsunskih kiša, ni orkana… S druge strane, imamo dovoljno plodne zemlje i vode. Kao da smo blagosloveni.

Ali ono što čovek može da uništi ili ne ume da iskoristi, ni priroda ne može. Većina katastrofa je mešavina snage prirode i posledica ljudskog nemara. Tako je i sada. Zemljotres jeste bio katastrofalne jačine, ali da su u gradnji poštovali propise, koristili kvalitetan materijal, ne bi se srušilo toliko zgrada niti toliko ljudi izginulo.

Zato i nama u Srbiji jedna misao prolazi kroz glavu – ne daj Bože da se kod nas tako zatrese, otišla bi sva divlja novogradnja, a i brojni ljudi sa njom.