Život je more

Iz Zagreba je, a njegov pokojni otac Slavko takođe se bavio istraživanjem zločina NDH, koje je, sa majkom i bratom, preživeo. NJegov otac, Ivov deda, nije. Ubijen je, verovatno u logoru Jadovno, prvom od 26 logora u NDH.

I danas mnogi od nas na prostorima nekadašnje SFRJ govorimo istim jezikom, koji uglavnom različito zovemo, ali se razumemo, a monstruoznost političke zloupotrebe Jasenovca ponovo je ovih dana došla do izražaja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je želeo da ode u privatnu posetu Jasenovcu, Hrvatska mu nije dozvolila.

Onda je došlo do razmene protestnih nota, obraćanja medijima, koji su uglavnom dodavali ulje na vatru – „ustaše“, „kaos“… Sve je, verovatno ne slučajno, kulminiralo u nedelju koja je počela vešću o padu aviona u Grčkoj, koji je iz Srbije prenosio naoružanje zvaničnu u Bangladeš. Spadam u one koji između ova dva događaja vide uzročno-posledičnu vezu. Jasenovac je jednostavno morao da „poklopi“ pad aviona.

Pripadam generacijama koje su na školskim ekskurzijama posećivale Jasenovac. Bilo je to grozno i potresno iskustvo. Normalan čovek jednostavno ne može da shvati kako je neko drugom ljudskom biću mogao da čini toliko zla. U nekadašnjoj SFRJ su, zarad „bratstva jedinstva“ i gradnje nove države, zločini iz Drugog svetskog rata gurani su „pod tepih“, a onda su nam se vratili kao bumerang devedesetih. Ali nije to važilo samo za ustaške zločine nad Srbima već i za četničke zločine, kao i verujem daleko ređe partizanske.

Jasenovačkih žrtava se treba sećati s poštovanjem, ali ih današnja vlast Srbije zloupotrebljava, kao što to čini i sa žrtvama ratova devedesetih. Vučić je, čini mi se, u svom obraćanju ponovio da Srbija i Srbi poštuju tuđe žrtve. Potpuno netačno, što pokazuju beogradske ulice prepune murala ratnom zločincu Ratku Mladiću, porukama „Mladić heroj“, javni i medijski prostor koji se daje negiranju zločina i veličanju zločinaca. Takva Srbija Hrvatskoj ne može da drži moralno politička predavanja.

Hrvatska je s pravom Vučiću zabranila privatnu posetu Jasenovcu. Predsednici nemaju pravo na privatne posete dok su na toj funkciji, a AV će, nažalost, na njoj biti još bar pet godina. Ali i hrvatski političari imaju ružan običaj da susednu BiH posećuju privatno bez obaveštavanja zvaničnog Sarajeva.

Najčešće tako dođu u Mostar, sretnu sa čelnicima HDZ BiH i drame o ugroženosti tamošnjih Hrvata. „Imponuje“ briga koju lideri država na prostoru bivše SFRJ, koji vole da se nazivaju i nacionalnim vođama, pokazuju prema pripadnicima svog naroda. Nije samo jasno zašto, pored tolike „brige“ sve više Srba, Hrvata, Bošnjaka i ostalih napušta svoje zemlje?

Čini se da ova epizoda srpsko-hrvatske političke drame polako jenjava, a ja sam oborila lični rekord pošto sam gledala više od pola sata preksinoćnog Vučićevog obraćanja. Sve mogu da razumem, ali otkud tolika mržnja Vučića prema moru i nama što volimo da idemo na more? Meni letovanje bez mora nije odmor. Na hrvatsko primorje ne idem iz finansijskih, a ne političkih razloga. Bože zdravlja, odoh ponovo u Tursku.