Život u bablu

Takođe i strpljiv. Spremao se 30 godina da preuzme vlast, „pekao zanat“, nosio gajbe, svađao se, pretio, relativno kratko ministrovao…

Čak je bio u žiriju „Zvezda Granda“ i „Plesu sa zvezdama“, a ne zna ni da peva ni da pleše.

Na vlasti je od izbora 2012. godine, ali je moć u svojim rukama koncentrisao 2014. Prethodno je „počistio“ konkurenciju u stranci i oko nje, „proglasio se“za Eliota Nesa, koji se bori protiv „žutih lopova“ (koje je kasnije dobrim delom primio pod svoje skute) i korupcije („uhapsio“ najbogatijeg Srbina Miroslava Miškovića, nedavno pravosnažno oslobođenog optužbi)… Vlast mu se naravno ne pušta. Ima i neverovatnu sreću. Kada se čini da mu se vlast ozbiljno kruni ili klacka, po pravilu mu dolazi „slamka spasa“ i iz problema se izvlači tako da postaje čini se jači.

Građane Srbije nedavno ujedinila borba za čist vazduh, vodu, zemlju.

Bili protesti po celoj zemlji, okupljanja u Jadru gde Rio Tinto namerava da izgradi rudnih litijuma…

„Gotov je“, činilo se.

Ko se seća Save Manojlovića danas još?

Ako zaista namerava da ostane u Srbiji, što mnoge plaši, Rio Tinto bi mogao sada da izgradi rudnik u Jadru i niko ne bi primetio, koliko smo zaokupljeni ratom u Ukrajini, strahom da ne ostanemo gladni i bez energenata. Ruski napad na Ukrajinu i svetska kriza izazvana tim povodom, svim pa i našim vlastima nekako dobro dođe.

Ne kažem da je zato izazvana, u teorije zavere ne verujem, ima ona svoje istorijske, ekonomske, političke razloge, ali svaka krizna situacija pogoduje vlastima kojima se uplašeni građani najpre okreću.

Od države traže pomoć i rešenje bilo da su ratovi, pandemije, prirodne nepogode, što je odlično za svakog vlastodršca koji ume to da iskoristi.

A „naš“ se baš izveštao.

Pogoduje mu i opozicija, koja se o ratu u Ukrajini, u strahu da ne gube proruske glasove, očigledno nerado izjašnjava.

Kao i o nekim drugim važnim pitanjima.

Desničari su zato jasni i samo što ne počnu da tetoviraju Putinov lik i slovo „Z“.

Možda i već jesu.

To Vučiću i odgovara.

Bude se ekstremisti, proevopska opozicija uglavnom ćutljiva i lepo Zapadu može da pošalje poruku – vidite šta je alternativa ako ja padnem.

Moskvi pak ide druga poruka – morali smo da glasamo za Rezoluciju UN, šta su UN uostalom, ko njih išta sluša – ali vidite da smo mi za vas.

Osvanuo i Putinov mural u NJegoševoj u Beogradu, ali nisam sigurna da li on ruskom predsedniku godi ili ga vređa. Baš je loše nacrtan.

I u ovako turobnim danima mnogi su našli razlog za radost zbog pobede Konstrakte na srpskom izboru za Pesmu Evrovizije.

Neki tu vide i nagoveštaj buđenja protiv vlasti, što se meni čini kao nerealno i preterano davanje važnosti skoro nebitnom muzičkom festivalu.

Zaista je, ipak, interesantno da su gledaoci toliko masovno glasali za alternativne zvuke koje je ponudila pobednica u konkurenciji izvikanih pop i velike folk zvezde.

Kao 1983. i pobeda Danijela Popovića sa pesmom „DŽuli“ nad tada najvećom zvezdom SFRJ Lepom Brenom i „Sitnije, Cile, sitnije“.

„Meni uvek lako i lepo kad ljudi žive u svom bablu i ne vide šta se oko njih zbiva i ne razumeju i onda su uvek iznenađeni“, izjavio je predsednik Aleksandar Vučić, nakon što je za nekoliko sati prikupljeno više od 130 hiljada potpisa za njegovu kandidaturu, što je opozicija dočekala sa sumnjom.

Zašto predsednik kaže babl, a ne balon?

Bilo babl ili balon – u njemu žive i vlast i opozicija, a može lako da pukne.

Da je Srbija normalna zemlja, balon u kome živi vlast pukao bi samo zbog svedočenja Gorana Stamenkovića o rušenju u Hercegovačkoj.

Na njihovu sreću, to se izgleda još neće desiti. Ali babl kad-tad pukne.