Život u ružičastom

„Nas su kritikovali iako smo mnogo manju silu upotrebljavali, to su ti dupli standardi na koje smo navikli. To nije od juče, nije od prekjuče. To je oduvek“, rekao je Vučić, poredeći aktuelne proteste u Francuskoj, sa onim protiv anti kovid mera u Beogradu.

Vučić naravno osuđuje nasilne demonstracije u Francuskoj, podržava francusku vladu i predsednika Makrona, koji je verovatno strani zvaničnik sa kojim se najčešće sretao, u Parizu, Beogradu, na Kalemegdanu, Jelisejskoj palati…

Za proteste važi parafraza one Tolstojeve rečenice o srećnim i nesrećnim porodicama. Svi protesti lične jedni na druge pošto predstavljaju izraz nezadovoljstva građana, po svemu ostalom se razlikuju i odvijaju na svoj način.

Francuzi imaju dugu tradiciju protesta, od pada Bastilje i Francuske revolucije 1789. godine, pokazuju buntovnički duh. Štrajkovi i protesti su postali, čini se, francuski nacionalni sport. Ovog puta povod je tragičan. Policajac je ubio 17-godišnjeg mladića alžirskog porekla, a tragedija je pokrenula pitanje rasne diskriminacije u ovoj velikoj zemlji. „Liberte, egalite, fraternite“, izgleda da se danas čita drugačije u zemlji Voltera.

U Francuskoj se, čini se, smiruje, a vlasti će valjda iz ove tragedije nešto naučiti i konačno se suočiti sa rasnim problemima i siromaštvom u predgrađima. Ozbiljna je i velika Francuska, a takve zemlje obično imaju hrabrost da se bave svojim problemima. Za razliku od nas malih koji radije sve guramo pod tepih.

I kod nas je protest „Srbija protiv nasilja“ počeo kao odgovor na tragedije koje su ogolile društvo u kome živimo. Jenjavaju protesti i kod nas, ali da sam na mestu vlasti ne bih se prerano radovala. Ovi protesti pokazuju da u Srbiji, uprkos snažnoj autokratskoj vlasti, svakodnevnog ispiranju mozga, postoji potencijal za bunt i ljudi koji se saginjati neće.

Makron i Vučić su, izgleda, bliski, nazivaju se prijateljima, ma šta da je prijateljstvo u politici. Mada zauzet protestima, Makron je stigao da čestita Vučiću za dobijanje izložbe EXPO 2027.

Čini mi se da je samo bivša nemačka kancelarka Angela Merkel Vučiću bila bliža. Ili je možda prema njoj osećao veće strahopoštovanje. Odnos Beograda prema Berlinu je od njenog odlaska s vlasti značajno pogoršan.

Po nekim izjavama se može zaključiti da je Beogradu Berlin danas mrskiji i od Vašingtona, što se činilo nemogućim. Posle skandalozne izjave ministra Gašića o navodnim vezama Nemačke i ubica Olivera Ivanovića, usledila je benignija predsednika Vučića da neke nemačke fondacije finansiraju proteste „Srbija protiv nasilja“.

Eto nama opet dvostrukih standarda, ali ne EU već Beograda. Kada Nemačka otvori neku fabriku, pomaže državu donacijama, uloži u neku školu ili obdanište, onda je super, a kada novčano pomogne projekat neke ovdašnje NVO – onda je zlo. Da citiram predsednika: „To su ti dupli standardi na koje smo navikli“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.