Ajmo, ajde… (1)

Samo nekoliko meseci ranije, dok su se novembarske magle vukle beogradskim ulicama, teško da je bilo ko mogao sanjati da je u građanima Srbije, posle svega što im se dešavalo poslednjih godina, ostala makar i čestica one dragocene energije kritičkog otpora! Vladali su podanički duh i ćutanje, letargija i beznađe, a teror prostote, kičeraja i mraka mnogi su teže podnosili od nasilja ulice!

I najosetljiviji detektori duha svedočili su o opštoj apatiji ili, još gore, o zatrovanom duhu naroda!

A onda, onda kao da je dobri duh Kasper „dodirnuo“ i Beograd!

Ima, naravno, i onih koji se kunu da je Kasper bio direktno umešan i u izbornu krađu, sve ne bi li razbio poraznu prazninu građanskog nedogađanja. No, bilo kako bilo, Beograd je preko noći postao protestni centar sveta. Mirni protesti zbog krađe i grubog kršenja izborne procedure, u sijaset gradova pokazali su jedno novo, čisto, umiveno, mlado lice Srbije.

Vlast je izgubila „nevinost“, a bunt je pretočen u hepening i pokret duhovne dekontaminacije Srbije koji je imao svoju specifičnu ikonografiju, svoja mesta koja će se pamtiti kao kultna, svoje heroje, konačno, svoje simbole: šetnje, pre svega, šetnje inspirisane tradicijama karnevala, onda pištaljke i trube kao rekvizite emancipacije svesti, bubnjeve, balone, zastave, baterijske lampe i razne svetiljke, transparente koji su oslikavali vedro raspoloženje mase i gotovo „proterani“ bedževi sa duhovitim porukama…! Naravno, i „Baka Olga“ iz Lole Ribara, koja se svakog od 88 dana protesta pojavila na balkonu svog stana ne bi li pozdravila „šetače“.

Šetnja je bila i izuzetan politički čin koji, pokazalo se, daje dobre komunikativne efekte. Ulicama se nije valjala masa već vesela kolona „šetača“ i „šetačica“ stopljenih u socijalno i generacijsko impresivan pejzaž! Sa okolinom koja nije bila u koloni, koja se nije merila kilometrima već minutima („E, bajo, ova danas je bila dugačka više od sat vremena…“) komuniciralo se transparentima i parolama, a „unutar kolone“ sve je vrcalo od tolerancije i dijaloga! Razbijajući mit o zaveri sveta protiv Srba i mučnu ksenofobiju, „šetači“ su, pored raznobojnih pištaljki, trubica svih oblika, balona, maski i ko zna čega sve još, nosili i bezbroj raznih zastava: od one Brazila, Kanade ili SAD-a preko zastava maltene svih zemalja članica EU do ko zna odakle izvučenih šarenih tekstilnih plakata grupe Nirvana, Boba Marlija, Ferarija… („Kad ne budem video Ferarija, znaću da je gotovo…“)!

Na čelu protestnih šetnji bili su lideri Koalicije Zajedno: Vesna Pešić, Zoran Đinđić i Vuk Drašković. Naravno, i Čeda Jovanović, jedan od vođa Studentskog protesta.

Posle prvih susreta s kordonom policajaca, Vuk Drašković uoči jedne od šetnji zabranjuje svaki kontakt s policijom, „naređuje“ izbegavanje incidenata i gotovo „komanduje“:

„Kad krenemo sutra, mirno, gandijevski, sa cvećem…!“

„Jebaćemo im majku!“, dobacuje neko iz pulsirajuće gomile!

Zoran Đinđić drugom prilikom poziva građane da „sutra u šetnju izvedu kućne ljubimce, kuce, mace ili šta već ko ima“!

„Može li patka?“, čuje se iz mase blizu bine!

„Može, ko ima, neka obavezno ponese patku!“

A jednog dana, dok su se smenjivali stranci na kanabeu Slobodana Miloševića interesujući se otkud mu ideja da tako bezočno pokrade izbore, tri zanosne plavuše pronele su beogradskim ulicama transparent:

„I plavuše su ukapirale!“

Opozicioni namćori prokomentarisali su i boravak Mire Marković u Indiji baš onih dana kad je lepotica SRJ katastrofalno prošla na izboru za Mis sveta:

„Otišla da poništi manifestaciju!“

Samo dan posle poraza fudbalske reprezentacije Jugoslavije od Španije, gradom su prošetani transparenti: „Španija – Jugoslavija 0:2 – Gradska izborna komisija Beograda“ i „Slobo – Santrače!“

„Što, bre, kradete“, jednostavno je pisalo na jednom od transparenata!

„Ako sad zažmurimo, nikad nećemo progledati“, poručivao je drugi.

„Samo u Srbiji postoji pet računskih operacija: sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje i – drpanje“, pisalo je na trećem.

„Ako ijedna vlast padne zbog sprdačine, onda će to biti Miloševićeva vlast“, poveravao se italijanski kolega beogradskom novinaru, koji je više nego pošteno zaradio dnevnicu prevodioca „objašnjavajući“ mu pravo značenje parola: „Nikad Slobom“; „Braćo, Crnogorci, ne ostavljajmo otpad u Srbiji“; „Sloba je zapalio žito“; „Milošević je Slobodan, a Srbija“; „Sloboda se piše bez N“; Milošević je Slobodan, ali ja se ne osećam tako“…

„Kao da su iz akvarijuma uskočili u okean“, egzaltirano je obaveštavao svoju javnost!

Sklerotični um beogradskih vlasti, međutim, nije bio u stanju da to i ukapira!

(Nastaviće se)

P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad su uhapšeni osumnjičeni za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića. Što kaže naš narod: „Kad se mora, nije teško!“ Ili tako nekako…!