Ajmo, ajde (2)

Činilo se da će Beograd načisto ogluveti, ali to je jednostavno bila cena „buđenja“!

Besomučno je duvano u obične, plastične, metalne, jednobojne, šarene i ostale pištaljke kad god je bilo razloga za nezadovoljstvo: prilikom mimohoda pored zgrada nacionalnih, gradskih ili medijskih institucija koje su oličavale režim; kao odgovor na provokacije sa strane; u znak protesta kad bi se mikrofona i ozvučenja dokopali neki licemeri usiljenih osmeha, koji su svoju naknadnu ljubav prema Srbiji pokušali da pretvore u nauku, a mitinge i koalicije Zajedno i Studentskog protesta u jednu Veliku Hemijsku Čistionicu.

Uz žestoke zvižduke i napinjanje glasnih žica koje su emitovale poruku – „Odsvirali ste svoje“ – tako su dočekani i ispraćeni slikar Miloš Šobajić, recimo, grupa TAP 011, koja se nekako prošvercovala, pa čak i neke face iz perioda „plišane revolucije“, koje su u startu Studentskog protesta prilično neoprezno oklevale da se izjasne o njihovim zahtevima.

„Otac nacije“, akademik i pisac Dobrica Ćosić, bio je šokiran dočekom:

„Zašto mi oni zvižde“ – pitao je posle obraćanja desetinama hiljada Beograđana na Terazijama, sa prozora sedišta Demokratske stranke!

„Ma Dobrice, oni zvižde čim neko pomene Miloševića“ – tešili su ga.

Naknadno se ipak prisetio:

„Šta me se tiče što mi zvižde, pa ja sam, pobogu, pisac!“

Kao svojevrsni simbol nove autentične kulture BGD protesta, pištaljka je bila strateški značajna jer je bila obavezujuća (niko ko je imao bilo kakve veze sa protestima, a držao je do svog ugleda, uključujući tu i policajce u civilu, nije se pojavljivao na ulici bez ovog „instrumenta“), ali ništa manje značajna nisu bila ni ostala audio-pomagala, poput zvončića i zvona, raznih trubica i truba, čegrtaljki, zvečki, vuvuzela i još nekih priručnih bučnih pomagala.

„Ova tri piska pištaljke, sa bubnjevima između, to je dosad nečuven ritam, časna reč“ – oduševljavao se Dragoljub Đuričić, legendarni bubnjar grupe Leb i sol, i sam redovni „šetač“, koji je za pravoslavnu Novu godinu 13. januara, pre nego što je još četiri sata, za svoju dušu, „lupao“ ulicama Beograda, sa stotinama svojih kolega udarao ritam sa bine na Trgu slobode, pred, procene su i stranih i domaćih novinara, više od milion ljudi.

Ako je „Buka je u modi“, veliki hit Discipline kičme iz 1991. godine, bio jedan od istinskih lajtmotiva ovih urbanih protesta, onda su anonimni beogradski bubnjari nešto više od junaka!

Bilo je, naime, na stotine onih koji su svakog dana dokazivali kako je moguće zvučnu pretopiti u hemijsku energiju i time dopisali ogroman plus naučnoj hipotezi prema kojoj zvučni efekat ritmičkog bubnjanja doprinosi psihičkoj stabilnosti! Delotvoran značaj psihoritmoterapije dosad nikad nije imao toliko zahvalnih „zamorčića“ koji su prvi bes „utopili“ u ritam. Ti „kulturni huligani“ dolazili su iznenada, obavljali posao i brzo nestajali u nepoznatom pravcu!

Sa „vukođinđomobila“, takođe zaštitnog znaka protesta, bez prestanka je tokom svih šetnji emitovana najslušanija buka na svetu – muzika! Mitinzi su počinjali starom srpskom himnom „Bože pravde“, a istinski hitovi su bili – „Kalašnjikov“ i „Mesečina“ (od ove druge, Radio Indeks će napraviti parodiju pod nazivom „Kondorčina“: „Kordončina, kordončina, joj-joj, joj-joj, reprešija, reprešija, joj-joj, joj-joj, dok se prizna, šta je čije, svako može da vas bije…“) i iz filma „Bila jednom jedna zemlja“ Emira Kusturice i „Za Beograd“ iz filma „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana! „Baba Juls“ Riblje čorbe definitivno je bila najslušanija pesma. Nezaobilazni su bili i Đorđe Balašević, Bajaga, Oružjem protiv otmičara, Roze Poze, Rambo Amadeus, DŽa ili bu, Petar Pan… U svojevrsne kuriozitete spada i podatak da pesma „Zajedno“, kultne zagrebačke grupe Film, nije emitovana samo tokom jedne šetnje, što je još jedan u nizu dokaza da muziku s razlogom nazivaju i – zvučnim esperantom!

Pesma „Glas“ (tekstopisca Dejana Vulina) postala je nezvanična himna protesta:

„Kada mi ukradu ono što je samo moje

kada to ukradu od svakog od nas

u ovom gradu još uvek mogu biti dovoljno hrabar

da izađem i mirno šetam i da pustim glas!“

Himna je snimljena za jedan vikend (muzičare je bilo jednostavno pokupiti iz šetnje), a svoj doprinos dao je i glumac Rade Šerbedžija pevajući refren:

„I samo mirno, polako, strpljivo i nikako drugačije…!“

(Nastaviće se)

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je gradonačelnik Beograda u tradicionalnu novogodišnju posetu porodilištu otišao prerušen u predsednika Srbije