Ako je nepoštovanje izbornih rezultata na novembarskim izborima 1996. bilo povod bunta u Srbiji, onda je medijsko prikrivanje broja onih koji „šetaju“, čime se obesmišljavalo samo postojanje protesta, bilo okidač koji je aktivirao celu Srbiju.
Pokradeni, uvređeni i „prikriveni“, građani su smislili slatku osvetu onima koje narod zbog „karakternih osobina“ naziva – „jajarama“! A pravilo je da se na „jajare“ ide mozgom, ali s jajima u rukama, pa su jaja postala najtraženija roba u gradu i „rođena“ je „žuta revolucija“. Paralelno sa lansiranjem novih parola („Batina je iz jaja izašla“; „Evo jaja, sad će i kobaja“; „Zašto jaja, dajmo drugovima ono između“…) promovisana je i „žuta transverzala“, koja se ubrzo našla na mapama-razglednicama prestonice. Bukvalno sve zgrade institucija koje su Beograd pretvorile u sivi grad već prvog dana su – požutele, ali je jajima najčešće atakovano na glavne smernice uređivačke politike provladinih medija: žuta ljigava masa danima se slivala niz prozore RTS-a, Politike i Borbe.
Onog trenutka kad su na svetlećoj reklami Politika moglo pročitati samo „P.I.K.A“, jaja su postala „out“.
Šetači su se brzo posvetili akcijama koje su anestetski delovale na narod. Nisu to bili sitni nestašluci ili peckanja sa distance već, prosto, udarac u glavu, koji je i pored toga nosio makar zrno „dobrote“ i tolerancije! Ne i ravnodušnosti jer, pokazalo se brzo, humor kao kratka avantura i pustolovina bio je i te kako ozbiljna stvar! Pogotovo kad je takozvani „salonski“ dobio ozbiljnu konkurenciju usmenog humora, humora akcije i ulice!
Dok su stručnjaci od imena raspravljali o racionalnom jezgru „šetnje“ i polemisali oko njenog dionizijskog ili apolonijskog duha, iz Novog Sada su studenti peške krenuli za Beograd ne bi li prvog čoveka države ubedili u njihovo i postojanje šetnje! Na put su ubrzo krenuli i studenti iz Niša, pa onda Kragujevca… Tako je Sloba dobio svoju štafetu.
Tokom drugog meseca protesta imali smo ekscentrično „događanje vozila“: nakon zahteva vlasti da se „građanima Beograda omogući nesmetano kretanje i prevoz ulicama“, dolazi do saobraćajnog kolapsa jer hiljade vozila baš u centru grada naprasno doživljava „kvar“.
U taj veseli gradski haos ni krivi ni dužni gurnuti su i kućni ljubimci!
„Oni su džukele, a ne ja! Dosta mi je pasjeg života“ – nosio je oko vrata transparent jedan veliki nemački ovčar onih dana kad su razne kuce, mace, zlatne ribice i plišane mede, majmuni, lavovi i žirafe krenuli u probijanje kordona. Našlo se i nekoliko ovaca „okićenih“ uredno ispisanim „grafitima“: „Živeo JUL“; „Mi smo Slobini, Sloba je naš“; „Vuk nas je prodao“; „Dobićemo dnevnice“; „RTS je naš tor…“!
Prosvetari su na Trgu slobode držali protestne časove („Tucite, ja i sad držim čas“), a glumci su upriličili rasprodaju svojih nagrada („Carica Teodora“ je bila najskuplja).
U istoriju urbanog humora ostaće upisane akcije „opasuljivanja“ i „očajavanja“: „Juče smo se baš lepo opasuljili kad je kuvao pasulj onaj Popov (Nebojša – op. a.), ali što smo se posle opivili u onom kafiću…“ – hvalio se jedan od stranih kolega!
„Šetači“ su jednom prilikom „hranili ptice grabljivice“; ispred zgrade Gradskog odbora SPS-a omogućili su akciju „Gazite sopstvene izjave“; formirali demokratski živi lanac od Vukovog spomenika do Trga slobode; porinuli „crveni brod“ u Dunav; Draganu Tomiću, predsedniku Skupštine Srbije, pokušali da uruče pištaljku i ostale simbole protesta; na plave uniforme u kordonu u Kolarčevoj odgovorili su uniformama svih vrsta, od odžačara do generala; organizovali akciju fotografisanja sa „ličnim policajcem“, ćakulali s njima…
Tih dana i noći, kad je u Kolarčevoj kordon policije zaustavljao građane u šetnji, glumci su često bili u prvim redovima, nasuprot kordonima! Pozorišna grupa Borke Pavićević, gotovo goli glumci, zbunjenim policajcima „servira“ „Magbeta“! Ružica Sokić fiksira „svog“ policajca! Neko drugi govori policajcima Šekspira! Petar Božović policajce prijateljski nudi flašom pića…
„Izvinite, mogu li da prođem“ – ljubazno pita Bora Todorović namrštenog komandira u kordonu?!
„Ne mož’, odbij!“ – ljutito će ovaj!
„Hvala, izvinite, mogu li da prođem“ – opet će, minut kasnije, Todorović?!
„Ne mož'“ – ne odstupa komandir!
„Hvala, izvinite, mogu li da prođem?“! I tako… pola sata!
A LJubu Tadića, barda jugoslovenskog glumišta koji na čelu veće grupe glumaca iz JDP hita ka studentima u Kolarčevoj, na Terazijama zaustavlja kordon:
„Pitam ih da li možemo da prođemo, oni ćute. Zatim sam pitao gde je komandir, oni su ćutali. Zatim se pojavio poručnik koga sam pitao da li možemo da prođemo i kuda, on je takođe ćutao. Najgora situacija je kad pitate, a nema nikoga da vam odgovori!“
Bogdan Tirnanić, novinar beogradski, pitao je, ali bez uspeha:
„Kuda, druže“ – isprečio se orangutan ispred „plavog kordona“?!
„Idem preko, u kafanu“ – odgovara Tirke!
„Okolo, druže“ – poštuje naređenja komandir!
„Ih, kakvi ste, ne može čovek od vas na miru ni da popije“ – ljutio se Tirke!
(Kraj u sledećem broju)
P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana nakon što smo saznali da u Putinovom avionu nema mesta za baš sve domaće džukele.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
