„‘Bože, kako će biti tužni kad se sve ovo završi’ – setno je vrteo glavom Đerđ Konrad, jedan od najznačajnijih savremenih pisaca, kad je nakratko tokom protestnih šetnji 96/97. godine i sam bio deo urbanog pokreta otpora koji se valjao Beogradom i većim gradovima Srbije.“
Ovako je glasila prva rečenica ovog kolumnoserijala „Ajmo, ajde…“, u pet nastavaka, koji danas privodim kraju.
Važan je ovaj citat Đerđa Konrada.
Ne samo za razumevanje onoga što se dešavalo tih nekoliko meseci kad se probuđena energija raštrkala širom zemlje, a kreativni naboj studenata i drugih šetača diljem Srbije mobilisao gotovo sve što u Srbiji misli svojom glavom. Šetali su tada zajedno i levičari i desničari, nacoši i internacionalci, četnici i partizani, tradicionalisti i modernisti, rokeri i akademici… Sve što je činilo kulturnu ili duhovnu elitu šetalo je ili na svoj način izražavalo protest.
Sve je, pa i umetnost, bilo u pokretu.
Na promociju knjige jednog uglednog književnika SPS-ovske provenijencije došlo je, slovima, šest najbližih prijatelja.
Žestoko su se tih dana u Beogradu lomila koplja i oko dileme „Treba li muze da zaćute“?!
„Pustite me da igram predstave“ – zavapio je reditelj Dejan Mijač u Paviljonu Veljković na protestnoj večeri onog dana kada je esnaf doneo odluku o kratkotrajnom zatvaranju pozorišta!
„Ko ste vi da mi zabranite da igram predstavu“ – pitao se visoki funkcioner JUL-a LJubiša Ristić!
Mijač je šetao, Ristić nije!
Na sceni narodnog pozorišta u Beogradu, umesto Čajkovskog, baletski umetnici su „izvodili“ protestna pisma, čitajući ih od A do Š.
U pozorištu na Terazijama umesto mjuzikla – Šekspir, i to Hamlet: danski kraljević drži pravi miting pred svojim vernim podanicima koji lupaju u šerpe, duvaju u pištaljke i kliču – „Ustala je Danska“.
U pozorištu „Duško Radović“, uoči predstave „Mi čekamo bebu“, glumac Dušan Rokvić izlazi pred publiku i čita proglas podrške studentskim zahtevima. U publici – haos: glumac Rokvić je u ulozi i kostimu policajca – bilo je to nešto više od male šale glumačkog ansambla!
Na kraju predstave „Bure baruta“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, umesto da se poklone, glumci kreću u šetnju binom! Gromoglasan aplauz, zatim pištaljke, i glumcima se na bini u narednih pola sata u šetnji i zviždanju pridružuju svi gledaoci!
Tatjana Beljakova, popularna Georgina iz predstave „Radovan treći“, govori studentima:
„Moj otac diktator već pet godina mi ne dozvoljava da rodim ovo dete demokratije. Ali ja sam uporna, izdržaću koliko god bude trebalo i nadam se da će demokratija konačno ugledati svetlost dana!“
Legendarni velikan glume LJuba Tadića obraća se studentima:
„Kada me negde u svetu sretnu i pitaju ‘Koji ste, bre vi’, ja ću im reći: ‘Mi smo oni što večno šetamo!'“
A onda…onda je sve to nestalo, stalo.
Srbija koja je ustala protiv najbezumnije krađe u kratkoj istoriji svog parlamentarizma i puna tri meseca se sprdala na račun lopova i branilaca, i šetala na tananoj žici između diktature i demokratije, samo je – stala!
„Najvrednijih 88 dana u novijoj srpskoj istoriji srpske opozicije Koalicija ‘Zajedno’ sahranila je u grob bez imena i belega“, zapisaće nekoliko meseci kasnije Cvijetin Milivojević u Demokratiji, optuživši koaliciju da je izdala građanski protest i „stotine hiljada onih što nisu diljem Srbije šetali zbog Draškovića, Đinđića, Pešićeve niti Koštunice, niti Mićunovića… već pomalo zbog svih zajedno, a ponajviše zbog pokušaja režima da brutalno pokrade narodnu volju“.
Da, zaboravio sam da napomenem da su pre toga Đinđić i Drašković videli Slobu. Posete su bile razdvojene. Takvi su postali i nekadašnji partneri u koaliciji „Zajedno“. Pristali su da im havarisana vlast da ono što su već osvojili i okrenuli se svako sebi!
Samo njih dvojica snose odgovornost što je režim Slobodana Miloševića, zgužvan i bačen u blato, volšebno preživeo!
I ne samo preživeo: uz obrazloženje da vlast želi da izgradi dobre odnose s međunarodnom zajednicom, Skupština Srbije usvojila je lex specialis i priznala izborne rezultate: niko slovo nije prozborio o izbornoj krađi i eventualnoj odgovornosti za to.
Tako je ostvarena vizija mudrog Konrada i u istoriju je otišao protest koji je imao energiju, kreativnost, ideju, konkretne zahteve, kritičnu masu, naklonost intelektualne elite, podršku međunarodne zajednice… Dakle, SVE, sem jedne bitne stvari: ekipe, političke grupacije ili institucije koja bi taj protest umela da artikuliše u pokret – što u minimumu podrazumeva makar organizovane akcije i permanentno delovanje.
Mi danas nemamo ni konkretne zahteve.
Mislite o tome.
Nije fazon u penjanju na binu i komandi: „‘Ajmo, ‘ajde…!“ Okretanju sebi. Navrtanju vode na Đerđovu „vodenicu“!
Bilo je nekih ideja da se 17. novembar (1996.), kad je sve počelo, proglasi Danom demokratije.
Treba li vam crtati zašto nije?!
Voleo bih da iduće godine s razlogom obeležimo Dan demokratije 30. novembra, na godišnjicu prve protestne šetnje u Kruševcu održane pod nazivom „Stop krvavim košuljama“.
Na nama je!
P.S. Ovaj tekst pisan je na dan kad se patrijarh Irinej, intervjuom u Politici, vaspostavio za vrhovnog bota SNS-a!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
