Ana Frank u opancima

Koristeći tehnike digitalne obrade fotografija, naučnici su uspeli da otkriju da su na skrivenim stranicama napisane nepristojne šale, kao i objašnjenja koja se tiču seksa i prostitucije.

Ovih dana, na četvrtu godišnjicu smrti „oca nacije“, iznova su evocirane uspomene na Dobricu Ćosića, njegove opservacije i mudrolije, ali i dnevničke zapise koji su obeležili kraj životnog veka jednog od vodećih pisaca Srbije.

Nema apsolutno nikakve veze između Ane Frank i Dobrice Ćosića, osim što je ona, ispostaviće se tajno, makar malo promišljala o seksu i prostituciji, a Dobrica Ćosić se vrlo javno i neskriveno bavio mentalnom prostitucijom.

Još najmanje jedna razlika postoji između Ane Frank, malodobne žrtve nacističkog pohoda, i Dobrice Ćosića, prebrižne šumadijske Ane Frank, žrtve nedokazane Srbadije koja nema razumevanja za mudrolije brižnog Pisca: Ana, jedna od najpoznatijih žrtava Holokausta, umrla je u koncentracionom logoru i njen dnevnik u kojem je opisala život u krovištu kuće za vreme nacističke okupacije objavljen je posle njene smrti; Dobrica je živeo i stvarao u svojevrsnom balkanskom konclogoru, ali uz pomoć „vlasnika“ logora štancovao svoje parapolitičke invektive, slutnje, strahove i savete – kao da nikad nije bio deo pogibelji; kao da nikad nije bio „mali od palube“ na „Galebu“; kao da nikad nije bio neformalni nacionalistički parlafon; kao da nikad nije bio ni „otac nacije“ ni „nacionalistički ćaća“ (pa i ćata, svejedno); kao da nikad nije podržavao Miloševića; kao da nikad nije na krilu cupkao Koštunicu; kao da nikad nije mudro, a kako bi drugačije, savetovao Đinđića…! Sve je to Pisac bio (i radio), pa i malo više od toga, ali je to iz njegovih dnevnika volšebno nestalo; manjak mastila, inspiracije, toalet-papira, čega li…?!

„…Našao sam se u kupatilu i zaboravljeno, nečim obuzet, sedeo na klozetskoj šolji.

Prikazao mi se Dušan Katić! Pojava Dušana Katića u kupatilu nije me iznenadila jer su me sve važne ličnosti iz mojih romana često posećivale i besedile sa mnom dok sam u kupatilu, valjda kada je izvesno da sam sam. Zahvaljujući takvom običaju mojih književnih junaka, u toj sam odaji rešavao i neke najteže nedoumice u svojim rukopisima i potom sa tim idejama ispisivao bolje stranice…!“ (Dobrica Ćosić, U tuđem veku, str. 204).

Slučajno, poput dve stranice Aninog dnevnika, otkriven je i ključ Ćosićevog stvaranja, ali tajna – zašto je u dnevnike pisao to što je pisao ovaj najpoznatiji srpski meteorolog i tumač vremenskih prilika („Vreme smrti“, „Vreme zla“, „Vreme nade“, „Vreme iskušenja“, „Vreme otpora“, „Vreme vlasti“, „Vreme poraza“, „Vreme zmija“ …), čini se nikad neće razobličena.

A na klozetskoj šolji i tapetu Dobrice Ćosića bili su Milo Đukanović – „dete komunizma“; Biljana Plavšić – „očajnica i preplašenica“; Vojin Dimitrijević – „NATO-intelektualac“; Sonja Biserko – „Udbin agent“; Borka Pavićević – „pretenciozno žensko čeljade“; Mirko Kovač – „prohrvaćeni podlac“; Nataša Kandić – „srbofob“; Biljana Kovačević Vučo – „srbomrzačka advokatica“; Bora Ćosić – „profesionalni antisrbin“; Bogdan Bogdanović – „prodana duša“; Dejan Medaković – „režimski čovek“ i „poltron“…!

Mira Marković je bila „zlo“ i „nerazumna žena“, „spremna na sve“; Vojislav Koštunica „kolebljivi strateg kao i Slobodan Milošević“; a Milošević – „podlac“, „slabić“, „kukavica“ i „vlastoljubac“…!

Nije štedeo ni Zorana Đinđića: „Autokratu Miloševića smenio je autokrata Đinđić“; „Đinđić je lako obezbedio prvo mesto u rušenju srpskog nacionalnog dostojanstva“; „Đinđić, ‘mali Sloba’, kako ga nazivaju, može ponoviti na višem stupnju Miloševićevo vlastodrštvo“ ili „Đinđić se razotkriva kao beskrupulozan pragmatičar, makijavelist, kažu i srebroljubac“!

I još samo ovo: ne mnogo pre atentata Đinđić je imao jedan dugačak razgovor sa Ćosićem. Posle svega što je o Đinđiću napisao, Ćosić će u dnevničkim beleškama verifikovati lični „restart“:

„Ja sam mu dao nekoliko mojih ideja za novu nacionalnu i državnu politiku, koje je on inteligentno razrađivao… Posle razgovora, otišao sam spokojan i radostan: Zoran Đinđić je politički sazreo“!

Milan Kundera, sabrat po peru Dobrice Ćosića, napisao je svojevremeno da „neke knjige treba držati u kavezu i pokazivati ih samo odabranoj publici jer mogu da načine veliku štetu“. Nije pristojno, ali je pošteno reći makar i prilikom obeležavanja smrti „oca nacije“: stvaralački napor D. Ćosića, sažet u hiljade strana dnevničkih beležaka, najžešća je politička pornografija i najštetnije štivo koje je ovde ugledalo svetlost dana.

P. S. Ovaj tekst pisan je dan pre nego što će izabrani kompletni idioti izglasati kompletnog idiota da brine o finansijama kompletnih i nemih idiota!