*atko Dmit*ović

Ovako se u jednom svom tvitu autovao časni Ratko Dmitrović, novinar jugoslovenske provenijencije, dopisnik Politike iz Zagreba uoči raspada Jugoslavije, intelektualac koji se gnušao rata, pa se, pre nego što je prvi ispaljeni metak našao svoju metu, (pro)našao u Beogradu.

Iako je, dakle, ovaj lik u ciglo pet reči spakovao svoju biografiju, nije zgoreg, zarad šire slike o nacoškom korovu, podsetiti na još neke uratke visprenog udarnika među onima koji su opredmetili šovinizam u javnom govoru.

Usred Vimbldona, za koji su mnogi čuli onomad kad je Novak prvi put zaigrao u Londonu, u toaletoidima i nacoškim IN portalima naveliko se uzima patriotska mera Đokoviću: ta kako je mogao bez znanja centralne otadžbinske uprave za šport trenera da za trenera angažuje Gorana Ivaniševića. Sportsku tenisku legendu. Svetsku ali i – hrvatsku.

Hajku je na Đokovića/Ivaniševića generisao serijal tvitova teniskog znalca Ratka Dmitrovića, koji je pastvu najpre upoznao s materijom:

„‘Dali su mi da pucam iz mitraljeza, bilo ga je teško kontrolisati, ali, oh, tako je bio lep osećaj, ti meci koji izlaze. Zamišljao sam kako bi bilo lepo da neki Srbin stoji ispred mene’. GORAN IVANIŠEVIĆ, Njujork tajms 1993“.

Sledila je i patriotska poduka:

„MILORADU ČAVIĆU je uništena karijera (neko će reći i život) zbog majice na kojoj je pisalo ‘Kosovo je Srbija’. Sećate li se toga, vi koji tužite, kevćete, arlaučete… zbog podsećanja na žal Gorana IVANIŠEVIĆA što nije bio u prilici da ubija Srbe. Bedo ljudska“.

Paralelno sa vimbldonskim, na RTS-u su tekli i skupštinski prenosi na kojima je, nezavisno od svog poznavanja sporta, Dmitrović opet bio akter. Čuveni poslanik Marko Atlagić, prepoznat po „meketanju“ u Skupštini, kako je to primetila novinarka Jovana Gligorijević, reagujući na to zapažanje naglasio je da on nije „ni ovca ni koza“ već da „vrlo argumentovano iznosi svoje kritike“, a ponekad, kaže – „učinim AU“. Zašto Atlagić „učini AU“, pa zato što je „AU normalan oblik parlamentarnog rada i u ovom parlamentu i u evropskom i svetskim…“! A Jovana, e tu je Atlagić potegao Dmitrovića:

„Jovana Gligorijević piše za jedan hrvatski portal koji finansira Ministarstvo kulture Hrvatske, a ministar je onaj ustaša Hasanbegović. Jovana počinje jedan tekst: ‘Današnja Srbija je horor’ – to je muzika za Hasanbegovića“, završio je Atlagić citiranje Dmitrovića.

Ovde treba biti fin, pa reći da je Atlagić citirao tri godine star Dmitrovićev stav iz perioda kad je Gligorijevićeva bila u vrhu NUNS-a, koji je Ratko zvao „tvorevinom antisrpskog karaktera i skupinom kroatofila i antisrba“.

U dobrom delu tviteraškog staža Dmitrović, kao tipičan šovinista, pun gneva i potrebe da ga prospe, pravda svoje niske porive time što u komšijama vidi šoviniste pune mržnje.

„Hrvati i Šiptari NE ŽELE sa Srbima da dele životni prostor. Kompleks malih, neostvarenih naroda. Veruj mi, znam šta pričam…!“.

Jednom drugom zgodom Dmitroviću će sinuti:

„Nema pravog ustaše bez srpskog korena, nema veće mržnje od one rođene kod konvertita“.

Večno na šovenskom braniku otadžbine, napisaće:

„Nacionalni SADRŽAJ; to je glavni problem ovih koji se nacionalno pišu kao Crnogorci. Gde naći pretka koji nije bio Srbin? Kako se pozvati na Njegoša, od koga nije bilo većeg Srbina? Šta sa srbovanjem Marka Miljanova? Kako sakriti srpstvo kralja Nikole? Kako Oktoih prevesti na latinicu?“.

Nema sumnje da bi elokventni Dmitrović imao pokoju lepu reč za Hrvate, Crnogorce i Šiptare, ali ova vazda budna srpska glava zna da to ovde nije poželjno. Zato se uglavnom i ponaša kao da je pobegao sa klinike na kojoj vlada epidemija šovenske zaraze koju je nemoguće zaustaviti: u klinici, naime, smatraju da su i nacionalizam i šovinizam neproblematični, nešto poput kijavice ili gripa, dočim se zaraza može sprečiti ako se eliminišu oni kojima ta zaraza smeta – antifašisti = antisrbi.

U to ime, on zna da se razgoropadi:

„Antifašista koji kaže da je Kosovo izgubljeno, da treba priznati njegovu samostalnost i nezavisnost, nije antifašista već običan, kako narod kaže, ku*ac od ovce“.

Ovde bi možda priču trebalo zaključiti citatom:

„Neka nam bodeža između naših zubi, bombe u našim rukama i beskonačnog prezira u našim srcima.“

Ova poslednja rečenica nije citat iz Dmitrovićevog već iz opusa čika Benita Musolinija. Ali neodoljivo „vuče“ na misaone projekcije čoveka koji se begom iz Zagreba odrekao uverenja, da bi krajem 20. veka postao jedan od onih koji su naturalizovali šovinizam na RTS-u, a u drugoj deceniji 21. veka u Večernje novosti vratio praksu da se svaka kritička opservacija nacionalizma i šovinizma ne smatra opozitom nacionalističkim i šovinističkim teorijama i praksama već – antisrpstvom.

I sve to u vreme kad je na državnoj sisi, tj. našim novcima kojima smo punili budžet.

Eto, ako vas interesuje zašto zaglavljeni u ovoj kaljuzi ne možemo ni napred ni nazad!

P.S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je društvenim mrežama šerovana slika Vesić Gorana u obilasku nekog dubokog šahta. Najčešći komentar bio je: „Prirodno okruženje“! Ružno je ako su mislili na – „podzemlje“.