Autizam & empatija

Taj divni Laza, Locin (i Milošev) jedanaestogodišnji sin, glavni je akter dokumentarnog filma „Lazar“, koji se, kroz priču o svakodnevnom životu neverbalnog dečaka, bavi problematikom osoba sa autizmom u Srbiji.

Prateći život junaka, autorska ekipa filma beleži trenutke sreće, besa, radosti, ljubavi, divnih emocija i potpune odsutnosti… Kroz Locinu naraciju saznajemo da, uprkos tome što su inkluzija, jednakost i antidiskriminacija pojmovi koji se nalaze u našim zakonima, autizam, koji je za nauku misterija, a za roditelje patnja, za većinu ljudi u Srbiji je – stanje pred kojim bi da svi zažmure. Film je prikazan početkom prošle nedelje na TV B92 i, sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, izazvao je plimu dirljivih i emotivnih reakcija. Ali – ne samo takvih.

Reagujući na moj tvit da je taj film ponuđen RTS-u, a da su ga oni, bez gledanja odbili, te da sumnjam da razlog za to treba potražiti u činjenici da je koautor moja malenkost, nepoželjna, inače, na frekvencijama te javne kuće, reagovala je nacionalna institucija istine saopštenjem gde se, između ostalog, kaže: „Nije tačna tvrdnja Slaviše Lekića da je RTS odbio da emituje film ‘Lazar’. Autori film nikada nisu ponudili Programskom kolegijumu RTS-a, ni odgovornim urednicima RTS-a…!“

Dragan Bujošević, prvi čovek RTS-a, pribegao je strategiji neodgovaranja na pozive i mudro se prepustio čarima SMS prepiske. Svašta se nešto izdešavalo narednih 150 minuta, znam da vas kopka šta i kome, prećutaću i otkriću vam samo deo SMS poruke od Bujoševića: „Danas na kolegijumu su svi urednici rekli da nisu ništa dobili…! Proveriću…!“ Proverio je, saznao, a inicijalno saopštenje RTS-a je nestalo sa njihovog portala i ustupilo mesto potpuno drugačijoj priči:

„Slaviša Lekić, koautor filma ‘Lazar’, jeste ponudio Kabinetu RTS-a emitovanje, ali u tom trenutku nismo bili zainteresovani jer se Javni medijski servis Srbije ovom temom mnogo puta već bavio“, stoji u novom saopštenju, uz opasku kako su za poslednjih pet godina emitovali devet emisija koje tretiraju ovu temu. Dragan Bujošević se nije izvinio. Stvar nije u izvinjenju već – neznanju!

Ni Čedomir Antić, istoričar, nije dobio izvinjenje. Sasvim slučajno, dan posle emitovanja „Lazara“, njegovom autističnom sinu nije dozvoljeno da leti avionom Er Srbije, jer su „zaduženi“ procenili da bi njegovo PLAKANJE moglo da uznemiri ostale putnike. Kad je pripretio tužbom, Čedu su pozvali na razgovor a umesto izvinjenja dobio je nimalo empatijsko upozorenje: „Vi nemate slučaj“! Ni ovde problem nije bio u izvinjenju već – nerazumevanju i neznanju.

Ne pamtim na društvenim mrežama žustriju, emotivniju, srčaniju i, uglavnom – neargumentovaniju raspravu, od diskusije koja je usledila ovim povodom. Raspravljano je o procedurama, komforu, medicini, etici, diskriminaciji, fašizmu, empatiji… osetljivosti na dečiji plač. Cela rasprava, zapravo, pokazala je našu kosmičku neupućenost da tu, oko nas, funkcioniše ceo jedan svet o kome pojma nemamo. Svet koji se bori da nas edukuje kako autizam nije bolest već posebno stanje ličnosti koje žive u svetu nezavisno od onog kakvog poznaje većina nas. Svetu koji šalje SOS signale jer se i dalje ne zna se šta uzrokuje autizam. Svetu koji upozorava da je autizam kao razvojni poremećaj u Srbiji u velikoj progresiji, jer se na 68 dece rađa jedno autistično ali da mi imamo registrovano samo 2.500 „slučajeva“ (procene idu i do 60.000).

Deca sa autizmom su taoci našeg opšteg neznanja, roditelji su taoci društva a svi zajedno su taoci sistema. Šta, ovako sluđeni, okupirani politikom i zaneti preživljavanjem i možemo znati o autizmu ako je RTS, kako samo kažu, za ovih pet godina emitovao „devet emisija“: neko je odmah izračunao da je to devet emisija u 2.556 dana ili devet od 61.344 časova programa.

„Kad sam prihvatila da govorim o autizmu našeg sina i otvorila vrata našeg sveta kameri, imala sam na umu samo jednu stvar – da se roditelji koji prolaze suočavanje sa autizmom svog deteta osete manje usamljeno, da shvate da nas ima jako, jako puno. Ćutanje i zanemarivanje problema koji dete ima i kasno dijagnostikovanje autizma, nedovoljan broj stručnjaka, nepostojanje odobrenih i licenciranih metoda rada sa našom decom, nedostatak vrednovanja i evaluacije tog rada, zloupotrebe i kršenja ljudskih prava osoba sa autizmom – sve bi to trebalo da postane stvar prošlosti“, kaže Loca!

Ova ružna prilika idealna je šansa da naučimo ponešto o autizmu, ljudima oko nas i skapiramo da ta deca nisu odgovorna, pa samim tim ni kriva što su u takvom stanju: naprotiv, takvo stanje im daje pravo da bude izuzeta od svih uobičajenih dužnosti i uloga, a naša je, i dužnosti i uloga – da im tu izuzetnost učinimo komfornijom! Pišem ovo u nadi da me onaj opskurni lik, koji se meteorskom brzinom od idola stuštio na nivo brbonjka, neće optužiti kako sam incident sa RTS-om, iskoristio za – malo slave. Čedu Antića je već optužio da je autizam svog deteta zloupotrebio za samopromociju. Ranije bih takvu pamet nazvao – autističnom! „Lazar“ i Loca su me naučili da je to – naopako!

P. S. Ovaj tekst pisan je tri dana nakon što je novinarka pitala Vučića: „Da li ste svesni da će u istoriji pisati da je IKEA došla u Srbiju za vreme vaše vlasti?“