AVtocenzura

Jedini način da se otarasi balasta svega & svačega izgovorenog na jutarnjem, podnevnom, popodnevnom, večernjem i preponoćnom nivou (setimo se one ponoćne konferencije za štampu na Marakani, u društvu nikad procesuiranog Zvezdana Terzića i sveže aboliranog Dragana DŽajića), jeste da nekako stane na kraj memoriji građana.

Sumnjam, naime, da će zabranom lepljenja nalepnica sa svojim autentičnim izjavama, koje vređaju zdrav razum, ponekad i ne samo to, daleko dogurati. Sem ukoliko njegov lični paž u obličju Gorana Vesića, posle premazivanja grada sredstvima otpornim na lepak nalepnica ne smisli adekvatniji način suprotstavljanja neprijateljskoj građanskoj djilasjeremićobradović sili, namernoj da širem narodnom frontu dočara svu oralnu baštinu i nepresušni vokabular predsednika države. A sklon je Vesić sličnim inovacijama: kažu da je njegovog genija delo pakovanje urina u balone kojim su onomad u domaćinskoj kući Nebojše Čovića gađani košarkaši Partizana.

Cenzurisati, čak i sebe, nije lepo.

Koliko juče, dobro, pre skoro tri godine, u beogradskoj galeriji Progres otvorena je izložba „Necenzurisane laži“, koju je potpisao „autorski tim informativne službe Srpske napredne stranke“, na kojoj je prikazano 2.523 od 6.732 medijska sadržaja u kojima se u negativnom kontekstu pominju tadašnji mandatar Aleksandar Vučić, ali i druge njegove partijske kolege i koalicioni partneri.

Najmanje trećina dvogodišnjeg kritičkog sadržaja izvučena je iz svega nekoliko medija: nedeljnika Vreme, NIN i Newsweek, dnevnih listova Danas i Blic (pretežno karikature Predraga Koraksića ili stripovi Marka Somborca), te sijaset priloga, uglavnom sa TV N1.

Peščanik je dominirao kod online medija, a na čitavom jednom zidu galerije bili su zastupljeni oni koji su na društvenim mrežama širili verovanje suprotno većinskom, tj. SNS-u ugodnom.

„Osnovni zadatak dela medija, koji sinhronizovano deluju citirajući jedni druge, postao je da Aleksandra Vučića predstave domaćoj i stranoj javnosti kao brutalnog cenzora koji ukida emisije, obara portale, smenjuje urednike i novinare, zabranjuje tekstove „, poručila je ispred organizatora izložbe Vladanka Malović, šefica Službe SNS za informisanje.

„Izložba svedoči da u Srbiji nema ni cenzure ni medijske diktature već da postoji čak i pravo da se sloboda zloupotrebi“, objasnio je svrhu Dejan Vuk Stanković, uzeo honorar i izgubio se negde u nivou kolena prisutnih.

„Eksponati (su) ogledalo koje smo postavili pred vas, vas, ljude mržnje“, naglasio je istaknuti Vučićev hrt Marko Đurić.

Đurićevu foru o ogledalu iskoristio je ključni akter izložbe kad je, nedelju dana kasnije, banuo u Progres.

„Snežana, pogledaj se u ogledalo i vidi da li si baš najbolja u svetu“, rekao je on, naglasio da se „u Srbiji mora graditi kritička javnost“, a onda poručio:

„Srećan sam što je Srbija takva da svako može slobodno da govori…!“

Iako najavljena kao „manifestacija koji će obići Srbiju“, izložba je svoj kratki put završila postavkama – u Kruševcu i Subotici.

Elem, kad je SNS već pokazao da poseduje organizacione kapacitete da „laži“ učini javnim i na taj način demantuje „neslobodu medija“, red je da te resurse iskoriste i osujete cenzuru Aleksandra Vučića, promovišu iskustvo koje govori iz njihovog predsednika i od grada do grada javno lansiraju mudre vizionarske reči koje kod nas, ustaljena je to praksa odvajkada, naleću na podsmeh!

Čak bi i naziv tog putujućeg karavana mogao da ostane – „Necenzurisane laži“!

Ubeđen sam da će ta ideja u startu naići na izvestan otpor kod Vučića, kao što verujem da će njegov ego ustuknuti pred snagom argumenata onomadošnjih inauguratora izložbe koja je svedočila slobodi medija u Srbiji.

Jer, šta je s Vučićevom slobodom i njegovim pravom da govori ono što plemenito misli, ma koliko to bilo neobjektivno, objektivno ili van razuma.

Ako je SNS, koliko onomad, pokazao da je novinarima Srbije dozvoljena čak i „ekstremna kritika i apsolutna neodgovornost za ono o čemu se piše i govori“, zašto ekstremna kritika i apsolutna neodgovornost ne bi bila dozvoljena i Aleksandru Vučiću.

Zašto predsednik ne bi zloupotrebljavao slobodu govora?!

Nedopustiva je bizarna situacija da sad kad ne cenzuriše emisije, obara portale, zabranjuje tekstove i ne smenjuje urednike i novinare, on cenzuriše, obara, smenjuje i zabranjuje – Aleksandra Vučića.

Ma koliko on to objektivno zasluživao, suludo je da Aleksandar Vučić brutalno cenzuriše Aleksandra Vučića.

Pogotovo u situaciji kad javno polje prosto vapi za njim.

„U pamet se, braćo naprednjaci“, što reče Vladanka Malović. Ili Goran Vesić. Ili već neko sličnog koloritnog intelektualnog i organizacionog gabarita!

P.S. Ovaj tekst pisan je dva dana nakon što je, povodom albanske platforme o dijalogu, Srbija poručila: „Sikter s tim papirom, bando iz Prištine“. Poruku je poslao predsednik države. Iz Mitrovice. Sremske, doduše.