„To što je izgledao kao ja, što je govorio kao ja, to što je imao prema gotovo svim životnim stvarima isti odnos kakav sam i sam imao“, glasio je odgovor Vladimira Bebe Popovića na pitanje novinarke srpskog izdanja Plejboja – „Šta Vam je kod Đinđića imponovalo?“
Šta Vladimiru Popoviću imponuje kod novog gazde, koji im je zajednički imenitelj, kakav im je interes da krvnički razvaljuju društvo kreirajući atmosferu konstantnog haosa – pitanja su na koja ćemo odgovore dobiti naknadno i svakako dovoljno kasno da bismo mogli bilo šta da promenimo?!
Zoran Đinđić i Vladimir Popović su bili prijatelji: onog časa kad je Popović preterao u manipulaciji medijima, Đinđić je stao na rep tom prijateljstvu.
Misao i minuli rad Aleksandra Vučića paradigma su onog protiv čega je Popović, uz Đinđićeve skute, dizao glas i okretao medije, pribegavajući i nekim nedemokratskim procedurama, praveći tako od ideoloških protivnika neprijatelje evropske budućnosti Srbije.
Kako je onda moguće da takav lik postane kreator nasilnih biografskih, političkih i vrednosnih paralela između Đinđića i Vučića?!
Je li to osveta onom manjinskom delu Srbije koji nije odobravao Popovićevo disciplinovanje društva po meri njegovog ega?!
Da li je stupanje u Vučićevu službu Bebin plemenit način da uzvrati svima koji su reagovali klimoglavom onomad kad ga je Đinđić, činilo se trajno, poslao u političku penziju?!
Do danas, zapravo, nije do kraja rasvetljeno zašto je, nekoliko meseci pred atentat na Đinđića, VBP skinuo tablu sa svojim imenom s vrata kabineta pre nego što ih je zalupio i bez pozdrava otišao da se, kako je tada mislio – nikad ne vrati.
Uspon Bebe Popovića na srpskoj političkoj sceni usko je vezan za 5. oktobar i svrgavanje Miloševića, kad je postao šef Biroa za informisanje Vlade Srbije i čovek od najvećeg Đinđićevog poverenja.
Posle sloma režima Slobodana Miloševića, dva središta moći, jedno oko budućeg premijera Zorana Đinđića, a drugo oko tek izabranog predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislava Koštunice, ratovala su praktično od 6. oktobra: na političkoj, obaveštajno-kriminalnoj, ali i na medijskoj sceni. Na čelu medijskih štabova dva suprotstavljena tabora bili su marketinški stručnjak Vladimir Beba Popović, šef Biroa za informisanje Vlade Srbije, s jedne, i Aleksandar Tijanić, savetnik za medije predsednika SRJ Vojislava Koštunice, s druge strane.
Kao čovek od velikog Đinđićevog poverenja, Vladimir Popović imao je ogroman uticaj na medijskoj sceni. Mnogi su govorili i – cenzorski!
Mediji koji su nekad služili Miloševiću zadržali su svoje privilegovane pozicije, nacionalne frekvencije i podanički položaj prema vlasti, dok su stanice koje su se najžešće borile za demokratske promene namerno limitirane na pokrivanje znatno manjeg auditorijuma. U takvoj medijsko-političkoj klimi, kao i zbog činjenice da su pojedini mediji očekivali da će za zasluge tokom devedesetih biti nagrađeni, svaki potez Vlade dočekivan je – „na nož“.
Među onima koji su predstavljali autentični deo demokratskih promena, a koji su sve češće potencirali svoju diskriminisanost jer nisu imali radijske i televizijske frekvencije, odskakao je B92.
Kampanja protiv B92 počela je u crnogorskom dnevnom listu Publika septembra 2002. serijom tekstova o navodnim nezakonitim načinima na koje su Veran Matić, Saša Mirković i Ksenija Stefanović, kao vlasnici firme KVS, prisvojili veći deo RTV B92.
BK i Pink, dva najveća privatna elektronska medija u Srbiji, koja su nekada bili veoma bliska Miloševićevom režimu, prenosila su sve ove optužbe u svojim glavnim informativnim emisijama.
A onda je jednog jutra Beograd osvanuo oblepljen plakatima. Na kvalitetnom papiru, s logom B92, sa beogradskih zgrada smešili su se likovi Verana Matića, glavnog i odgovornog urednika RTV B92, i Saše Mirkovića, direktora ove medijske kuće, uz naslov „Uhvaćeni u krađi“ i isečcima iz novina koji su navodnu krađu prilikom privatizacije B92 i hvatanje „potvrđivali“.
„Đinđić mi je objasnio da je lično o tome razgovarao sa Željkom Mitrovićem i da mu je Željko potvrdio da su pozivi dolazili od Bebe i da je Mitrović pretpostavljao da premijer zna za te pozive…“, prepričao je u intervjuu NIN-u Vilijam Montgomeri, tadašnji američki ambasador, ono što mu je Đinđić rekao.
Montgomeri je još svedočio da mu je Đinđić rekao kako je Popović otišao:
„Nije rekao da je podneo ostavku već samo da više nije na poslu!“
Do danas, međutim, nije do kraja rasvetljeno zašto je, nekoliko meseci pred atentat na Đinđića, VBP skinuo tablu sa svojim imenom s vrata kabineta pre nego što ih je zalupio i bez pozdrava otišao da se, kako je tada mislio – nikad ne vrati.
U intervjuu za Insajder, dve godine posle Montgomerijevih tvrdnji, Popović je tvrdio da nikada nije bio u sukobu, ali da su imali „pauzu u komunikaciji“ zbog toga što više nije želeo da se bavi poslom šefa Biroa za komunikacije.
U istom intervjuu Popović je pomenuo kako je za odlazak postojao i jedan „trivijalan povod“, ne navodeći o čemu se radi.
Pod trivijom su mnogi štošta podrazumevali.
(Nastaviće se)
P. S. Ovaj tekst pisan je na dan kad je Kembridž proglasio trodnevnu žalost zbog smrti Mihajla Sporića, studenta iz Srbije. Beogradski univerzitet ima preča posla – Sinišu Malog.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
