Ćerolog protiv NATO

Ovu repliku, na narečenu vrstu „pogrde“ & „psovke“, Bećkoviću Matija je godinama nosio u srcu i rado darivao stadu koje ga, slušajući, sledilo. I nije se, kao ni on, grozilo od te vrste pujdanja, takvih podsmeha i etiketa „patriota“: „to su samo motke kojima se ućutkuju politički protivnici“, klimoglavili su Velikom Srpskom Pesniku.

„Patriota je najgori atribut koji vam neko može dati“ mudrovao je pesnik i kad ga nisu pitali, a opet se, bez dva svedoka, žrtvovao pristajući da bude to što bio nije. „Ako bi se za to dobijale nagrade i priznanja onda bi vam odricali da ste to“, recitovao je propovednik. Neko ga je već čuo: nema danas te nagrade i tog priznanja, od Belovodske rozete, preko Zlatnog krsta kneza Lazara, do Žičke hrisovulje, koje ovog propovednika, „kopivrajtera srpskog nacionalizma“, poput motke, nije okrznulo.

Izniman, kakav jeste, Bećkoviću Matija je uspeo da spoji ono što drugi nisu: pogrdu i priznanje, motke i nagrade, patriotizam i ordenje.

„Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne pristajem da sam kriv što sam je dobio…“, branio se duhoviti princ srpske poezije kad god bi se suočio sa pošastima lente i onog što uz lentu ide. Bilo bi nepošteno reći da tome nije prethodilo – nešto!

Praćen i proganjan od strane režima, uprkos svojoj volji, i „repu“ sina četničkog komandanta, već sa 44 godine postao je dopisni član SANU.

Bio je na čelu Udruženja književnika Srbije kad je iz Francuske 7 procurela istina o položaju Srba na Kosovu, koji je nagoveštavao „razaranje nacionalnog bića“, kad je kosovsko pitanje postalo – „sudbonosno iskušenje srpskog naroda“, kad su Albanci bili „bez glasa istorijskog razuma“. Sam Bećkoviću Matija recitovao je tim prigodama da se pre šest vekova ništa značajnije nije dogodilo na globusu od boja na Kosovu. Rekao je i ovo: „Reč kojom se car Lazar privoleo carstvu nebeskom, zadata je jednom zauvek i više se nikad ne može povući“. Osvojio je Sedmojulsku nagradu.

Početkom devedesetih, kad se pevanje Bećkovića Matije volšebno poklapa sa naglim buđenjem populističkog političkog talasa, ovaj večiti opozicionar, član, čak, Odbora za slobodu misli i izražavanja, simpatično podbada Slobodana Miloševića: „Ja bio sekretar partije tokom celog studiranja, a on bio sekretar samo na jednoj godini“. U vreme „kampanje“ JNA u Slavoniji, 1991. godine, simpatije ustupaju mesto oštrini: „Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene a ova ne može Borovo Selo i Tenje“. Nekoliko meseci kasnije, postao je redovni član SANU.

Čim je lansirao pošalicu o jednoj političkoj karijeri „koja će se završiti posetom berberinu“, Vuk je Drašković pao u nemilost mase, a pesnik postao član Krunskog saveta.

Na Veliki petak 1998. godine na Cetinju je, uprkos besu crnogorskog kulturnog establišmenta („Bećković je protagonista nacionalističke, mitomanske i anahrone poetike“), primio je Njegoševu nagradu. Pre uručenja priznanja obnarodovao je kako je rođen „pre postanka crnogorske nacije“; primajući nagradu, skromno je priznao da bi „i moj vladika i gospodar, spustio ruku na moje rame i odluku o nagradi blagoslovio“; po odlasku sa poprišta laureat je izvoleo reći kako „neki misle da je crni humor dobio ime po Crnogorcima“.

Političkim recitacijama i estradnim bajanjima, uoči poslednjeg Ustava, prizivao je referendumsku većinu za šta mu Vojislav Koštunica nije ostao dužan: sa sve Veljom Ilićem, prošvercovao ga je na besplatan novogodišnji koncert Cece Ražnatović.

Svaka se, godinama, Matiji pozlatila. Nagrade su se nizale poput rima. Ostao je večiti laureat, kad god su drugi gubili. I kad je kovao dnevno-političke besede u kojima su „Srbi u Hrvatskoj ostaci zaklanog naroda“ i kad je Kosovo proglasio za – „najskuplju srpsku reč“ i kad je osmislio dnevno političku besedu „Ćeraćemo se još“ a „ćeranje“ postala kolokvijalna reč aktuelnog političkog govora. Od prve nagrade u iznosu od 15.000 dinara, ćeranje za priznanjima nikad nije stalo.

Prolog je dobio epilog u prvoj nedelji ove godine, kad je maestro prejake reči iz ruku Amfilohija Radoviće primio Orden svetog Save. Ispostaviće se – avansno. Jer samo neki dan kasnije, ugledni ćerolog stao je na čelo bataljona intelektualaca (sa sve Radetom Bulatovićem, Aleksandrom Nikitovićem, Draganom Jočićem, Dušanom Mihajlovićem…) koji, ničim izazvani, zahtevaju raspisivanje referenduma o ulasku u NATO.

„Nije svaki jezik pesnički jezik. Svako zanimanje ima svoj jezik“, priznao je jednom Bećković Matija. Čik ga optužite da je njegov jezik – jezik (dnevne) politike! „E, svakoga moga tako opsovali!“, progovoriće iz laureata pesnikova strina.

(Ovaj tekst je pisan 940. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)