Čoko "kofer" i slana "banana"

… izmišljen je Dačić, koji je, sekund nakon je američki ambasador Kajl Skot smeće nazvao „ološem“, kriknuo kako „to neće proći tek tako!“

Šalim se, naravno!

Dačić je ranije izmišljen.

Niskog težišta tela i osmeha punog vedrine, u prve redove svoje partije katapultiran je zajedno sa poletarcem Goranom Perčevićem u eri famoznih „okruglih pa na na ćoše“ stolova gde je vlast maltretirala i vijala opoziciju. Bili su toliko popularni da je Matija Bećković svoje prijatelje Miću Popovića i Borislava Mihajlovića Mihiza zvao – Dačić i Perčević. A Slobini birači su im od milja tepali: Stanlio i Olio. Dačić i Perčević su, zapravo, preteča današnjih „botova“.

Istorija će upamtiti kako je Ivica kuražio posrnule duhom („Oni koji tvrde da smo ovaj rat izgubili nisu u pravu, jer sama činjenica da su protiv nas uvedene sankcije govori da smo ovu bitku i ovaj rat dobili“) i raspaljivao nadu („Klinton sledeće godine ide u penziju a naša borba se nastavlja“); kako je veličao lik i delo jednog čoveka („Na našoj političkoj sceni ima mnogo političara: tri Vojislava, dva Vuka ali samo jedan je Slobodan – Slobodan kao narod i država“); da bi posle 5. oktobra okrenuo ćurak naopako („Ja sam bio portparol SPS-a, nisam bio Miloševićev portparol“) i gotovo se odrekao uzora („Milošević nas je ostavio da lutamo kao guske u magli“).

Nema te vlasti gde nije bio, kao ni tog lidera čiji enterijer trakta ne poznaje. Zahvaljujući, valjda, toj veštini, usred afere „Kofer“ dozvolio je sebi sledeći tok misli: „Posle svega što se izdešavalo, više nikad neću da idem po tuđim stanovima, osim kad je u pitanju švaleracija“. Slučaj „Banana“, pak, izrodio je dva nova kvalitetna misaona rariteta.

„Da li je moguće da je čovek (Miša Radulović Banana) bio toliko bezobrazan i u stanju da čak pokvari dobre porodične odnose sa mnom, s mojom decom, taštom?! Prosto ne mogu da verujem, ako je bio umešan u sve to, da je otišao toliko daleko“, glasila je prva Dačićeva „odbrana“.

Druga je bila za tri koplja spektakularnija – „Vi mene pitate zašto sam poznavao nekog za koga nisam znao čime se bavi. Šta je sa onima koji su s njim radili? Ja sam se na Hilandaru pričestio i nisam se tamo molio za sebe, nego da Srbija zna šta može da nas čeka u budućnosti!“, ispalio je u dahu tadašnji ministar policije!

Blagoglagoljiv u prodorima („Vučić je danas političar sa kojim se razgovara, njemu se ne naređuje.“), vispren u odbrani („A ko može da uspori Vučića? Hajde da vidimo toga.“), požrtvovan u solidarnosti („Politika predsedničkih kandidata sastoji se u samo jednoj rečenici: da su protiv Vučića, da mrze Vučića i da, mrzeći Vučića, SNS i nas koji smo s njim – mrze i interese Srbije.“) ovaj šampion udvorištva dozvoliće sebi i niže od patosa („Kad dođu stranci, premijer me uvek zove. Svaki put me tera da im pevam… Nema tu ničeg vulgarnog, ni uvredljivog.“)!

Večito razapet između pajaca koji zasmeva široke narodne mase („Zbog prisluškivanja, ponekad tri sata ne mogu da se prikačim na internet.“), neoprezne lude („Jedno je guranje lopte, a drugo su Dečani i udvorice.“) ili („Moja i Vučićeva ćerka vodiće Srbiju jednog dana.“) Dačić je, takav kakav jeste – najdugovečniji političar u državi.

Što više govori o državi nego o Dačiću, snishodljivom šarlatanu koji u ovoj poslednjoj, koliko prirodnoj toliko i iznuđenoj koaliciji, naprednjacima u međusobnim obračunima dođe i čokoladni „smoki“ i slana „plazma“ i jogurt „u trouglu“: samo još otirač za noge nije postao, evo, pitajte Zoranu Mihajlović.

Haje li Dačić za to?!

„Kad imam problema, muzika reši sve. Izađem u kafanu, otpevam i bude mi bolje. Moj repertoar su ‘Santa Lucija’, ‘Podmoskovske večeri’, ‘Miljacka’… Volim i Riblju čorbu i njihovu pesmu ‘Ostani đubre do kraja’.“

Autobiografska, obično, obora pod sto!

Inače, najveća Dačićeva želja oduvek je bila da ode na novogodišnji filharmonijski koncert u Beču.
„Austrijske kolega su mi ove godine priredile iznenađenje – obezbedili su mi karte, pa ako me premijer pusti, za 49. rođendan biću u Beču!“

Ni ova mu „sigurica“ nije prošla – nije ga, naime, pustio!

„Ono što je sigurno jeste da ću za svoj 50. rođendan, 1. januara 2016. napraviti koncert u ‘Sava centru’. Zvaće se ‘Ivica Dačić i prijatelji pevaju za vas!'“

„Sava centar“ je bio prazan!

To mnogo govori o Dačiću.

Kao i lična slavopojka:

„Moj život je večna borba s kilogramima, ali tako vežbam svoj karakter!“

Ovome ništa ne bih ni dodao, ni oduzeo!

Možda: „pobeže“ mi tekst, hteo sam da pišem o „Ološu“!

P. S. Ovaj tekst pisan je 10 dana uoči zvaničnog odlaska predsednika Nikolića. Tako će Dačić u punom kapacitetu nesmetano poneti zvanje – državne zamlate.