CORAX

Ali ja nisam Corax.

Da sam ja Corax, ne bih se toliko trudio kad crtam Orlića i Martinovića: uvek ispadnu lepši nego što ih je majka priroda nagrdila.

Ali ja nisam Corax.

Da sam ja Corax, ne bih čak uopšte crtao Orlića i Martinovića: time što su postali predmet maestrove pažnje, bez obzira na konsenzus o štetnosti njihovog tabloidno/kretenoidno/snsoidnog delovanja, samo su dobili na važnosti.

Ali ja nisam Corax!

Jedan je, ma koliko to izanđalo & patetično zvučalo, Predrag Koraksić Corax.

Ono što su Americi bili Pet Olifant ili njegov savremenik Herbert Blok, poznatiji pod nadimkom Herblok, u Velikoj Britaniji – Henry Mayo Bateman, Švajcarskoj – Patrik Šapat ili Nemačkoj – Pepš Gotšeber, to je Srbiji i srbijanskom društvu značio i znači Predrag Koraksić Corax.

Karikaturista, kolumnista, satiričar i istoričar u jednom, legendarni vlasnik galerije smešnih i tužnih, malih i visokih, debelih i mršavih, lepih i ružnih, pametnih i manje pametnih likova, hroničar specifičnog pogleda i uvida u srbijansku političku scenu, kritičar s nepogrešivim njuhom za nedostatke i mane političara svih fela, svedok koji crtežima postavlja dijagnozu i umetnik koji je skicirao najpotresnije murale naše svakodnevice i u svojoj devetoj deceniji ostao je, iznad svega, autentičan i svoj!

U mladosti je, pričao mi je, pročitao knjigu „Biću dobar sve do smrti“ Žigmonda Morica. Tada je, kaže, doneo odluku: naslov te knjige postao je njegov životni kredo.

„On je, verujte, neponovljiv“, sa žarom kaže njegov kolega Jugoslav Vlahović.

„Kad Coraxa ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti“, kategoričan je književnik Filip David.

„Corax je, u stvari, umetnik-svedok jednog vremena“, dodaje dramaturškinja Borka Pavićević.

„Nije propuštao nijednu priliku, bilo šta što se dešava u društvu, a što je on mislio da je pogrešno, da javnosti skrene pažnju na to“, tvrdi novinar Mijat Lakićević.

„Možete reći genije, možete reći talentovan čovek, kritičar, možete, dakle, da ređate tu vrstu atribucija, a da opet ne kažete sve ono što mu pripada kao osobi“, kaže o njemu istoričarka Branka Prpa.

„Neću reći ništa novo ako kažem da hrabrost nije kad ne osećaš nikakav strah nego kad ga osećaš, ali to nije razlog da ne nastaviš da radiš. Hrabrost je savladani strah. Delanje uprkos strahu, to je hrabrost“, govori antropolog Ivan Čolović. „Ne verujem da je Corax taj koji ne oseća strah. Ali, on je hrabar zato što kaže: ‘Bogme, uprkos tome, evo, ja ću reći ovo što imam da kažem, pa koštalo koliko koštalo’.“

„Koraksić uzima užasnu odgovornost na sebe, da on sam bude čestit, pošten i hrabar. Ne možete kritikovati, i to oštro i ozbiljno, nekog drugog ako sami niste čestit i pošten čovek“, svedoči karikaturista Dušan Petričić.

„To je čovek kome je istina važnija nego efekat. Kad pogledate Coraxa, naročito kad skine naočare, on ima ogromne, oštre, zelene oči. I to nisu oči koje će prećutati ono što vide“, opservira književnik Vladimir Pištalo.

Predrag Koraksić, gromada, dakle, nikom, nikad i ništa nije prećutao. Za vreme vlasti Slobodana Miloševića Koraksić je objavio oko 3.700 karikatura i na većini je glavni akter bio Milošević, kao prva figura tadašnje samoubilačke nacionalne politike. Jeste Milošević gostima iz međunarodnih krugova, koji su mu prebacivali gušenje slobodne reči, priređivao performans u kojem je mahao žestokim Koraksićevim karikaturama i hvalio se kako se „umetniku“ ništa nije desilo. Tačno je i da je Milan Milutinović, negdašnji predsednik Srbije, lično Koraksiću pričao kako je bračni par bio nezadovoljan karikaturama na kojima je Mira, uprkos liposukciji, crtana kao „debela“…! Ali nikada niko nije „tumačio“ ili „prevodio“ Koraksićeve karikature na jezik koji se u tom času dopadao tadašnjem voždu!

Normalno je da dominantan lik na Coraxovim istorijskim beleškama koje memorišu brojne političke gluposti i promašaje u drugoj deceniji 21. veka bude – Aleksandar Vučić.

Ali je nenormalno da, nezadovoljni karikiranjem njegove karikaturalne politike, Vučića od Coraxa komesarski jarosno brane plitkoumni podvižnici: kako „nezavisni“ picopevci Zoran Ćirjaković ili Nebojša Krstić, tako i interesno povezana lica poput Vladana Vukosavljevića, Aleka Martinovića ili Gorana Vesića.

Još je abnormalnije da tim likovima, koji su odavno od trbuhozboraca mutirali u tipične dupeoratorske tumače, dve decenije posle Slobe moraš crtati koliko karikatura svedoči onoj drugoj, vedrijoj strani demokratije.

I da će, dok ima vlasti i budala, biti i karikaturista koji se neće plašiti da, poput Coraxa, pristajući naizgled na ulogu dvorskih luda, „ispaljuju“ karikature kao presude.

I svedoče o vremenu koje žive.

Jer je to – posao karikaturista!

„I dobro, dokle ovako? Dokle vi ‘gurate'“, pitam Koraksića uoči 85. rođendana?

„Pa ja ne znam. Biću dobar sve do smrti“, uz osmeh odgovara.

„Dok ima budala, biće posla za vas“, zaključujem.

„Pa, da“, kaže tiho!

Pa da!

P. S. Ovaj tekst pisan je pet dana pre nego što će početi montaža dokumentarnog filma „Crtanje istorije“! O Coraxu, naravno!