Sedam godina posle atentata na Zorana Đinđića, nadležne službe su odlučile da se odlučno pozabave političkom pozadinom. Ali ne ubistva premijera Srbije, već ataka na lidera Nove Srbije! Smernice oštećenog Velimira Ilića („Svi su videli da ima istetoviran lik Zorana Đinđića“) i solidarnog Dragana Šormaza („Ne kažem da DS stoji iza toga, možda je neka druga stranka“) okrenule su istragu u pravom smeru: tetovaža pokojnog premijera na telu „atentatora“ D.S. očigledno ima dublji smisao.
Da utvrdimo gradivo: u centru Beograda, usred bela dana, tokom Veljine šihte prikupljanja potpisa za raspisivanje vanrednih izbora, partibrejker u liku Dejana Stojadinovića, otpozadi je direktom sprašio Velju u ožiljak od operacije a zatim se bacio u zaštitnički zagrljaj policajaca i pripadnika BIA u civilu.
Još dok su Jovan Marić, Dubravka Filipovski i Miroslav Markićević na licu mesta prikupljali otkinute i pokidane materijalne tragove zločina, uključujući i mobilni telefon ili „bokser“, koje su „svi videli“ ali ih niko nije snimio, na portalima su (naveče i u nekim uglednim novinama i udarnim emisijama) zabeležene okolnosti koje zorno svedoče o kulturnim, umetničkim i psihološkim preferencijama tetoviranog: D.S. voli sve što vole mladi – od bluza do narodnjaka; fan je Vladimira Bebe Popovića i Vesne Pešić; obožava Biljanu Srbljanović, „istaknutog člana LDP“; predlaže likvidaciju Borisa Tadića „odmah, po viđenju“ a, „iako je očigledno simpatizer LDP-a“ (PRESS) Čedu Jovanovića optužuje za maltretiranje građana Srbije… Saga o tetoviranom Đinđićevom liku (zašto ne i duhu?) u opticaj je puštena tek kad se pena osušila, pljuvačne žlezde zablokirale a netegnuto forsirani motivi napada definitivno potonuli u mutnu političku baruštinu.
Iako još u bolesničkoj postelji, u kojoj ga „niko iz vlasti, iz državnog vrha“ nije posetio (prvi je, po običaju, krv „namirisao“ Toma Nikolić, obišli su ga još samo Vojislav Koštunica i Rade Bulatović) pored mantričnog podsećanja na tetovažu Đinđića, Velja trezveno poručuje: „Očigledno sam nekom smetao. Kao iskusan političar mogu da zaključim da je vlastima odgovaralo da dode do ovakvog slučaja. Pažnja javnosti se usmerila na mene, umesto na aktuelne serije štrajkova“.
Kakav bi, stvarno, mogao biti motiv dovođenja pesnica u bliski kontakt sa ožiljkom od operacije na Veljinoj glavi, uz prisustvo stotina ljutih opozicionara, bulumente novinara i nazočnost policije!? Kao osoba koju, priznajem, ovaj incident nije nimalo potresao, u detektovanju motiva mogu da učestvujem s distancom nekoga ko ne računa na emocije. Fokusirajući se, kao takav, prvenstveno na duhovnu ostavštinu Velje Ilića, i sam sam bio iznenađen poražavajućim zaključkom: tamo nema ništa, zveči od praznine, benevolentnosti, tolerancije… Prosudite sami:
„Balet. Vrlo često gledam balet“; „Predlažu mi lečenje, ali meni to ne treba“; „Jedna devojčica, studentkinja elektrotehnike se jednostavno šlogirala od gladi zbog nedostatka hrane u mozgu“; „Gostovanje Samante Foks na Danima estrade u Čačku pokazuje da je Srbija zemlja bez rizika na investiciona ulaganja“; „Ljudi se žale da vozovi kasne sat vremena. Pa, molim vas, šta bi radili da kasne sedam sati“; „Zašto se otimamo o carinu, ako nećemo da krademo“; „Nisam ja došao u Skupštinu da se svađam, treba, znate, biti fin i lepo vaspitan“; „Sramota je da se meni stalno pripisuje siledžijstvo, a dobro se zna da sam dobio sva priznanja kao najveći humanista“…
Istina, posle udarca tetoviranog nasilnika, koji je mogao da suzi funkcije života, kad je samokontrola poklekla pred obamrlošću, Velji se u afektu otelo: „Evo, sad nisam poneo pištolj. I zar je greh ovakvog huligana lišiti života? Je li to greh? Kad on mene lišava mog života?!“
Čim je objavljeno da Velja sme da nosi pištolj, a Markićević u odbrani „integriteta svoga“ da se brani „šakama ili nečim drugim, to je naša stvar“, tenzije su splasle. Makar će ulice praznije. Kad su još stranke osudile atak, odahnuli smo! Sve se vratilo u kolotečinu. Jedino se Zoran Đinđić prevrće u grobu čekajući, apsurd je princip koji živi, da se otkrije politička pozadina napada na njegovog nekadašnjeg saborca.
Ima jedna Đinđićeva misao: „U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva“. Šta, ako se tetoviranom „atentatoru“ u glavi „javilo“ da je ova metafora posvećena Velji Iliću, pa, potegao sa iskorenjavanjem?! Nemoguće! Pre će biti da je pitanju jedan od onih personalnih motiva koji u ličnoj ograničenosti i ogorčenju vodi ka postizanju – naopake prijatnosti i olakšanja.
Uzgred, nemam ništa protiv da nadležne službe istraže političku pozadinu ataka na Velju Ilića. Možda to može biti kapitalno iskustvo kad se jednog dana, samo bez žurbe, neko odluči da ispita pozadinu kontinuiranog i orkestriranog medijskog linča, satanizacije i ubistva Zorana Đinđića.
(Ovaj tekst je pisan 968. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
