Falsifikat

Kažu da se služio tako podmuklim sredstvima da je u poređenju s njim osnivač jezuitskog reda Ignacio Lojola bio naivno dete: bio je nepoverljiv prema svima, sumnjičeći sve odreda za dvoličnost, neiskrenost i izdajstvo.

Kažu da je Ivana Groznog smatrao velikim državnikom ali da za njega nije bio dovoljan grozan – cenio je da je Ivan osećao grižu savesti.

Kažu da je obožavao „Pikovu damu“ Čajkovskog: sudbina avanturiste koji nema obzira prema moralnim obavezama bila mu je veoma bliska.

Kažu da je vešto koristio retoriku nesuvislog ponavljanja, pri čemu je istorijski beznačajnim epizodama pridavao ogromne razmere.

Kažu da je svest naroda obrađivao po zakonima manipulisanja masovnom svešću još pre nego se pojavila Maklaunova koncepcija „masmedija“!

Kažu da je njegovo obraćanje širokim masama često imalo karakter propovedi: „Braćo i sestre, obraćam se vama, prijatelji moji…“!

Kažu da za njega problem plagijata nije postojao. Bez moralnih obzira prisvajao je i prepravljao je tuđe tekstove i misli. Tako je i „njegova“ čuvena parola: „Život je postao bolji, život je postao radosniji, a kada su ljudi radosni, posao dobro napreduje“ – preuzet iz pisma koje su mu uputili roditelji ozloglašenog biologa i akademika Trofima Denisoviča Lisenka.

Kažu da je narod imao svoju predstavu o tome kako on živi. Daša, kućna pomoćnica iz komšiluka, pevala je:

„Oj kalina, oj kalina, mnogo žena u njega, a još više u Rikova i u Petra Velikoga“.

Pitao sam je jednom: „Otkud ti, Dašo, znaš da on ima mnogo žena, to je laž…?!“

„LJudi govore a ljudi sve znaju“, odgovorila je Daša.

Kažu da je lično obišao metro uoči otvaranja. Jednom mladom i ambicioznom novinaru sinulo je da ga pozove i da upita za impresije:

„Dobar dan, ovde novinar redakcije…!“

„Šta želite?“

„Želeo bih da vas intervjuišem: kako vam se dopao metro?!“

„Napišite da mi se dopao i da je to najlepši metroi na svetu. Ajde, zdravo!“

Urednik nije znao šta da radi sa „intervjuom“ urađenim bez njegovog znanja, mislio je da novinar možda i laže, pretio mu je otkazom ali opet bio je na velikoj muci – šta ako je ovaj stvarno razgovarao sa vođom. Nije mu se to objavljivalo ali se bojao i da ne objavi.

Novinar je ponovo pozvao intervjuisanog: „Ovi hoće da me otpuste, ne veruju mi“, zakukao je.

„Reci da sam ja naredio da te ne diraju“, čulo se iz slušalice. „Intervju“ je objavljen, novinar je ostao u listu i ispratio je još šest glavnih urednika.

Kažu da je glavni urednik lista XY, u vreme vođine najveće popularnosti, rekao svojim urednicima: „Kad čitam naše novine, imam utisak da se nalazim na teritoriji koju je Gebels okupirao!“

Kažu da su njegovi saradnici i politički partneri imali svoje strogo određene obaveze ne samo na radnom mestu već i u slobodno vreme. Tako je XY voleo da peva i na svaki vođin mig ustajao je da peva. Za razliku od njega, YX je imao ulogu dvorske lude i obavezno je na zabavama ustajao i sa čašom u ruci držao zdravice: kad bi on ustao, njegov sused bi mu na stolicu stavio tortu a onda bi YX, „ništa ne sluteći“, uvek seo na tortu, što je silno veselilo vođu. Kad bi išli na banket kod vođe, žena YX je obavezno nosila rezervne pantalone.

Kažu da je jednom u automobilu prolazio pored neke malene crkve kraj koje se nalazila kamara balvana i trupaca.

„Sramota, to treba ukloniti“, promrmljao je za sebe.

Niko nije imao pojma šta treba ukloniti: istog dana su drva odvezli, crkvu srušili.

Kažu da je jednom prilikom glavni obaveštajac zabasao u vođinu kuhinju i spopao glavnog kuvara:

„Imaš li pištolj?“

Kad je kuvar odgovorio da nema, jer nema potrebe, glavni obaveštajac ga je ubedio da i on, kao čovek iz vođinog neposrednog okruženja, mora imati oružje da brani vođu, dao mu pištolj i naredio da se ne rastaje od njega, ni u krevetu.

Par dana kasnije, glavni obaveštajac je kod Staljina na večeri. Ulazi kuvar, servira posluženje i kad je stigao do glavnog obaveštajca, ovaj ga zaustavi i poče da pretresa. Za pojasom mu nađe pištolj i istog časa ga ubi. Tako je sprečen još jedan atentat.

Kažu da je posle jednog od kongresa odigrao komediju povlačenja s vlasti. To je bio njegov ko zna koji pokušaj. I uvek su oni koji su se protivili toj njegovoj „odluci“ izlazili kao pobednici. I opet su uspeli da ga „ubede“ da ostane. Tom prilikom je rekao:

„Pa, dobro, kad ste me već nagovorili i obavezali da radim, neka vam bude!“

U silovitom naletu, eliminisao je sve potencijalne protivnike i političke naslednike.

Kažu da je jednom i njemu došao kraj.

Kažu da kad je umro, njegove biste su u građevinskim poduhvatima korišćene kao nabijači: radnici su vođu držali za uši i ravnim podnožjem biste su nabijali beton, polagane su u temelje građevina i rečnih brana. Bio je to njegov istinski jedini doprinos izgradnji novog i boljeg života.

P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon čitanja knjige Staljinijada Jurija Borjeva, svestranog portreta „velikog vođe naroda“! Izvinjavam se ako sam ovim i kod vas inicirao povlačenje nekih neprikladnih paralela.