Familija

Kako je došao u RTS, tako je odatle i otišao, a strateška odrednica „bez jaja“ postaće konstanta politike Vuka Draškovića.

Ne bih se bavio Draškovićevom biografijom da nije bilo njegovog autorskog teksta u Danasu povodom tri decenije od osnivanja stranke, gde Vuk SPO predstavlja kao „stožera opozicije“, „osnivača i vođu svih antirežimskih saveza i koalicija“, protivnika „opasnih iluzija“, poput Velike Srbije, tog „satanskog poretka iz devedesetih“, uz naznaku da je SPO rođen dva puta – „prvi put 14. marta 1990; drugi put, 8. juna iste godine, posle raskola među nama, kada smo se odrekli nacionalnih zabluda“:

„Posle tog raskola jedna četa, nalik prvim hrišćanima, krenula je u oslobađanje Srbije od njenih, unutrašnjih okupatora“, napisao je Vuk.

Oni koji pamte setiće se, međutim, da je Drašković, „nalik prvim hrišćanima“, posle famoznog 8. juna umeo da kaže:

„Srbe više nikada niko neće ni jasenovčiti ni jamati. Mi ubuduće moramo da na svaki zločin odgovorimo odmazdom. Istina, nad onim koji je zločin počinio“ (TV Novosti, 28. jun 1990).

„Kad otadžbina, kad srpstvo zove upomoć, kad zatrubi bilo na Kosovu, bilo u Tetovu, u Šipovu, Kninu, Glini, uvijek i bilo gdje na srpskim zemljama prestaju stranačke borbe, prestaje stranačko suparništvo i svi smo tada obavezni da savijemo stranačke i razvijemo samo jednu – svetosavsku. Svetosavsku, našu zastavu!“ (9. avgust 1990. – iz arhive DB-a, Avtovac kod Gackog)

„Kuda je god sa hrvatskog noža kapala srpska krv, tu su granice Srbije. Naš je stav jasan. Istočne granice Srbije su svetinje koje nikada ne mogu niti smeju postati jame. A zapadne granice Srbije su jame koje moraju postati svetinje“. (Večernje novosti, 25. avgust 1990).

„Onaj koji na prostorima Raške zemlje bude u ruku stegao tursku zastavu, turski barjak ili hrvatski barjak sa šahovnicom, ostaće i bez ruke i bez barjaka“ (u Novom Pazaru, oktobra 1990).

Setiće se i drugovanja sa Željkom Ražnatovićem („Vuka znam godinama, još iz vremena kad je bio književnik. Kod kuće imam komplet njegovih knjiga sa posvetom ‘Mom najboljem prijatelju Arkanu, Vuk Drašković'“ – Duga, 8-23. novembar 1991).

Osnivanja Srpske dobrovoljačke garde sa Giškom, Belim i ostalim „uglednim“ espeovcima.

Setiće se da je ovaj bivši član SK, bivši kolovođa kozaračkog kola 68. godine, bivši sudija u Okružnom sudu u Beogradu, bivši dopisnik Tanjuga iz Afrike, koji je izmislio rat između Mozambika i Rodezije, bivši autor feljtona o zverstvima fanova Draže Mihajlovića („Poslednja četnička zavera“), bivši izletnik sa Ravne gore, bivši zagovornik Velike Srbije, bivši „kralj trgova“, bivši uhapšenik Slobodana Miloševića, bivši član koalicije „Zajedno „, bivši potpredsednik Savezne vlade Slobodana Miloševića, bivša meta atentatora istog Miloševića, bivši saborac Velje Ilića, Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, bivši ministar spoljnih poslova Vojislava Koštunice, etc… spajajući, suprotstavljajući i obrađujući informacije nepogrešivo i vidovito znao da proceni ko je na vlasti i – priključi mu se.

Baš kao što je „bez jaja“ konstanta njegove politike, tako u jednu anegdotu staje i čitava Vukova politička filozofija.

Na vidovdansku vest o vladi SPS – SNS, 28. juna 2012. Drašković je podsetio lidera DS Borisa Tadića, koji je prisustvovao slavi SPO, na reči pesme o večeri kneza Lazara sa srpskim vitezovima uoči boja na Kosovu:

„Seti se toga, moj Borise – nevjera ti sedi uz koljeno i kod skuta pije hladno vino.“

„Čini mi se da niko na političkoj sceni nije imao toliko nevolja sa onima koji su se preudavali kao što je imao za poslednjih 20 godina“, rekao je još Drašković, aludirajući na odluku socijalista da vladu formiraju sa SNS.

„Dobro je što smo ih izgubili, ali nije dobro što smo ih ikada i našli“, rekao je Drašković.

Samo šesnaest meseci kasnije, SPO je stupio u koaliciju sa SNS i SPS.

Jer, ono „SVI, SVI, SVI“… davno je ustuknulo pred pragmatičnim – „Familija, pa SVI drugi“!

Svoj autorski tekst za Danas Vuk je lakonski finiširao:

„Od svog rođenja više smo bili porodica nego partija.“

Ništa preciznije i surovije nije napisao još od „Noža“!