„Meni je i danas gorak ukus u ustima“, skandalizovala se premijerka Ana Brnabić u razgovoru s Jugoslavom Ćosićem, direktorom N1, reagujući na hajku koja se vodi protiv novinara te televizije nakon izveštavanja o ulasku demonstranata u RTS.
Šalim se, naravno, premijerku hajka na N1 interesuje koliko i Aleksandra Vučića ovlašćenja predsednika države. „Gorak ukus u ustima“ njoj je izazvalo izveštavanje N1 („Ćute na fizički upad Đilasa, Obradovića i Vuka Jeremića u RTS s motornim testerama“)!
Uzgred, ona je bila prva koja je izveštavanje novinara N1 s prošlonedeljnog hepeninga u Aberdarevoj opisala rečju – licemerno. Gostujući, naknadno, na javnom servisu, u emisiji „OKO“ na temu „Da li je moguć dijalog vlasti i opozicije?“, (gde je bila jedini gost), predsednica Vlade Srbije je objasnila da je efekat „gorkog ukusa u ustima“ posledica „vandalskog čina nasilja protiv svake moguće slobode medija“.
Problem sa „gorkim ukusom u ustima“ imao je i sociolog Vladimir Vuletić, poznat po poslovičnoj odanosti, uprkos povremenom neodgovornom menjanju vladara kome podanički služi. Iako lično ne voli da komentariše „bilo čiji rad, bilo čije televizije“, Vuletić je izveštavanje novinara i pojavu kamera N1 u RTS-u shvatio kao podstrekivanje na nasilje:
„To je za mene nešto što je anticivilizacijsko.“
I Aleksandar Antić, glavni SPS klaber & klovn kome uvek uspeva da sa što više reči što manje kaže, imao je peripetija sa „gorkim ukusom“:
„To apsolutno nije bilo izveštavanje, to je bilo pozivanje na učešće na upad na RTS sa zaista vrlo spornim, netačnim i provokativnim informacijama“, izustio je između dva šmrka.
Iako o ukusu Ivice Dačića, koji odnedavno pušta šiške ne bi li više ličio na Josifa Visarionoviča sa brkovima, nije uputno raspravljati, vredi notirati i njegov vapaj:
„To je sve bilo s ciljem da se omasovi, znači s ciljem da što više ljudi dođe. Čak su oni pozivali da što više ljudi dođe i sada se pokazala suština.“
Očito je ta zamašna količina „gorkog ukusa u ustima“ kod državnih zvaničnika kao ohrabrila surove profesionalce sa javnog servisa, koji su i sami detektovali svojevrsni osećaj, tj. narečeni ukus.
No, ma koliko mu dođe normalno da „novinarima“ sa javnog servisa zasmeta što su profesionalci sa TV N1 te noći izveštavali iz zgrade RTS-a i oko nje jer su na taj način podlo demonstrirali kako, ako umeš i nemaš zabranu, i u vanrednim okolnostima možeš profesionalno da radiš svoj posao, sasvim je abnormalno da danima raspravljamo o načinu na koji je N1 izveštavao, a ćutimo pred činjenicom da je RTS zatvarao oči čak i pred onim što im se dešavalo u predsoblju, pod nosom, faktički u objektivima kamera…!
I posebno, zašto se RTS-u desilo to što su čak i u času dešavanja prećutkivali?!
Bio sam među nekoliko stotina onih koji su krajem aprila 2006. branili Milomira Marića i BK TV od policajaca koji su, „pružajući zakonsku asistenciju“, odmah („To kada vi budete vodili državu, vi polako!“ – Nenad Cekić, predsednik Saveta RRA) posle odluke RRA o zabrani emitovanja programa upali u prostorije ove kuće.
Bio sam, nećete verovati, i krajem septembra 2014. na protestu ispred zgrade TV B92, kad su „poslovni interesi“ primorali menadžment da „Utisak nedelje“ „gurnu“ na nepostojeći Info kanal.
Bio sam i nedelju dana kasnije, nazočan ispred Beograđanke, da podržim ono glavatokockasto truplo kad mu je, „izmenama programske šeme“, ukinuta emisija.
Bio sam i ove noći u Aberdarevoj!
Kao što sam stao uz BK TV, koju je ugasila država, kao što sam pružio podršku „Utisku nedelje“, koji je država gurnula u kanal, kao što sam stao uz onog nesrećnika kome je državni pelcer u obliku Ivane Vučićević oteo emisiju, tako sam i ove večeri bio tu da dignem glas protiv države koja je od naroda otela javni servis i predala ga – vlasniku države.
Da budem uz one koji skoro četiri meseca šetnjom upozoravaju da (ne)izveštavanje novinara i urednika RTS-a obesmišljava i dovodi u pitanje samu ideju postojanja javnog servisa.
Da i sam pištaljkom upozorim „kolege“ iz RTS-a na degradaciju društvene, ali i individualne svesti, a pogotovo svesti o posledicama vlastitog (ne)delovanja.
Da sam bio na pravom mestu, krunski svedok su mi medijski eksperti iz Jedinice za specijalne operacije Željka Mitrovića (JSO ŽM), koja je danima na Pinku raspredala o haosu, linču & „opsadi“ RTS-a od fašista & njihovih pomagača.
Morao sam posle toga da tvitnem: „Šta kaže nesrećni Nebojša Krstić familiji kad krene na Pink? ‘Idem da jedem govna, da biste vi imali za leba.'“
Jasno mi je, dakle, otkud Krletu „loš ukus u ustima“! Imam razumevanja i za ove „na državnoj apanaži“, od Brnabićeve do onog debelog Miloševićevog. Ne ide mi u glavu, međutim, držanje strane i gotovo aboliranje „inače sjajnih novinara“ sa RTS, koje je, eto, strefila nesreća u vidu poganog direktora i klečećeg glodura, a i splet društvenih okolnosti im nekako ne ide naruku…!
Jebala vas politička korektnost: razlika između ćutologa sa RTS-a i oficijelnih botova nije samo u visini primanja – ovi drugi će se povući s promenom vlasti.
Ovi prvi će ostati, uprkos „gorkom ukusu u ustima“!
P. S. Ovaj tekst pisan je dan nakon što je ministar vojni završio dvonedeljni večernji vojni rok i položio zakletvu!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
