Heroji & magarci

„LJudožder je izašao iz svog skrovišta“;

„Korzikanski bauk se iskrcao u Golf Juan“;

„Čudovište je prespavalo u Grenoblu“;

„Uzurpator se navodno nalazi na šezdeset kilometara od Pariza“;

„Bonaparta korača velikim koracima, ali nikad neće ući u Pariz“;

„Napoleon će sutra biti pred našim bedemima“;

„NJegovo kraljevsko Veličanstvo ušlo je slavodobitno juče u dvorac Tuilleries, među svoje verne podanike.“

Aleksandar Dima, sin istoimenog francuskog književnika, oštar moralistički kritičar tadašnjeg društva, ovaj konvertitski sled naslova krstio je: „Exegi monumentum“.

Tom svojevrsnom spomeniku žurnalizma zub vremena do danas nije naudio.

„Nole pobedio Rodžera i publiku“, glasio je naslov u Informeru, najpopularnijem Vučiće(viće)vom žutom smeću dan nakon istorijskog vimbldonskog finala.

Danima pre toga, dok je Novak tukao svoje bitke, a još nije bilo izvesno hoće li u finalu pobediti i Rodžera i publiku, je li, mentalni medijski magarci silovali su svetskog broja jedan da objasni Srbima, koji su to više nego što je on, otkud u njegovom timu Goran Ivanišević, bivši vimbldonski šampion, Splićanin, Hrvat, dakle, sasvim moguće i tvorac ustaškog pokreta, osnivač NDH i inspirator onoliko žrtava u Jasenovcu.

„Novače, ne smeš da ćutiš! Tvoj trener pozivao je na ubijanje Srbina“;

„Đokoviću, Ivanišević mora da se izvini Srbima“,

„Strašan skandal: teniser i dalje ćuti o ustaši u svom timu.“

Isti ti niskomoralni polupismeni primerci novinarske faune iz Informera, koji su dnevno prozivali Đokovića zbog saradnje sa „ustašom“, neki dan kasnije veličali su „Noleta“ zbog uspeha.

Odavno je poznato da je kultura poraza, tačnije, sportskog poraza, jedno od najtamnijih mesta u svesti Srba. U našoj, navodnoj, šampionskoj psihologiji poraz ima status elementarne nepogode, katastrofe, gotovo kataklizme koja izaziva cunami kletvi zadušničara i plačipizdastih jadikovki. Ovo, očigledno, nema dodirnih tačaka s porazom.

Isti ovakav, gotovo u slovo jednak tekst, pisao sam i pre skoro deset godina, kad je beogradski Press, dan nakon što je „najbolja srpska teniserka“ trijumfovala u Indijan Velsu, objavio naslov „Jelena, kraljica Kalifornije“.

Nepunih desetak dana ranije, na internet izdanju tog lista ta ista „kraljica Kalifornije“ povlačena je po gnjecavom blatu. Nisu joj, doduše, lepili etikete tiranina, ljudoždera, bauka ili čudovišta, kao Bonaparti, ali jesu elaborirali na temu njenog fizičkog izgleda: nazivali su je „pekinezerom“ ili „kreaturom sa Grand parade“, predlagali joj da „kupi ogledalo“ ili „promeni šminkera“, a moglo se čak pročitati – „Daj, devojko, POBEDI NEKOG U ŽIVOTU, pusti izmišljene ljubavi…“!

Tako su pisali o Jeleni, koja je koliko onomad bila prvi reket svetskog tenisa, Jeleni, koja je osvojila Budimpeštu, Rim, Peking, Štutgart, Moskvu, Sinsinati… Jeleni, koja je i povređena branila boje Srbije, Jeleni, koja se sa 12 godina, bez znanja jezika, sama otisnula put Amerike, da bi mogla da uči od teniskog maga Nika Bolitijerija!

Ista ta fela već godinama nedovoljno patriotskim proglašava i Novaka Đokovića, mladića koji je na pragu dvadesete postao najveći sportista u istoriji ovdašnjeg poimanja rekreacije, čoveka koji i danas najveći problem u životu ima ne zato što su mu je „forhend“ loš, a „drop šot“ prekratak već zbog činjenice da – potiče iz Srbije. U zapadnim medijima čak je citiran i psihijatar sa tezom da se ovaj Srbin posvetio tenisu zbog želje za dominacijom nad drugima.

Uprkos, dakle, glasu „lošeg momka iz Srbije“ koji ga prati, Đoković glasno ističe svoje poreklo. O toj odgovornosti koju sa sobom nosi srpska nacionalnost govorio je jednom u intervjuu za Špigel:

„Rat je od mene načinio boljeg čoveka zato što sam naučio da cenim neke stvari, a ne da ih prihvatam zdravo za gotovo… Učinio me je i boljim teniserom zato što sam se zakleo da ću svetu pokazati da postoje i dobri Srbi.“

Očigledno da u ovoj zemlji ne postoji konsenzus oko toga šta je „dobar Srbin“, mutna nam je čak i definicija uspeha, ali je sasvim izvesno da postoji saglasnost oko toga šta je pogonsko gorivo koje nas nekako održava u životu.

Mi se ne identifikuje sa uspesima naših zemljaka.

Nama naši heroji smetaju.

Služe nam da gajimo – zavist!

Zavist, s kojom kao da imamo tradicionalne, duge i složene odnose.

Ona, zavist, jeste taj malter kojim popunjavamo pukotine u našim napuklim i promašenim životima.

Smetaju nam svi koji imaju nekakav cilj.

Smeta nam njihov put, pun prepreka koje savladavaju.

Smeta nam što dokazuju da trud i žrtva imaju smisao.

Smeta nam, najviše, što takvi ovo društvo čine boljim!

Toliko smo odvratni sami sebi što smo slabiji od drugih, da nas u životu održava još samo „antibiotik“ zvani – zavist.

Crkli, majci, kakvi smo!

P. S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je Đorđe Milićević, oštećeni poslanik SPS-a, posle uvreda vojvode Šešelja na račun novinarke Danasa rekao kako je u Skupštini „bilo i gorih stvari – Radulović je svirao gitaru!“