Jevrosimina poslanica

Ne. Hrabro se potpisao ispod štiva u Danasu u kome apeluje, da Lekić „zadene za pojas priču o T. Nikoliću“. Još je ponudio zanimljivo razmišljanje: „Ako je dotični Toma jedini problem u ovoj razbucanoj, bednoj i bez ikakvog dostojanstva državi, onda obesimo Tomu“.

„Iš„ je, uviđam sad, bio odgovor neprimeren težini i suštini poduke g.dina Dedića. Kao što ni poruka „Marš!“ nije adekvatan odgovor autoru uratka koji je, istog dana kad i Dedićevo sočinjenije u Danasu, publikovano u vazda pravednoj Pravdi.

Nešto što se zove Vuk Fatić, naime, u ovom nekadašnjem biltenu SRS, a danas partijskom mikrofonu SNS, tiskao je „odbranu“ T. Nikolića od nečastivih „atentatora“ na njegov lik i delo. U tom metodsko/pokaznom štivu koje zorno svedoči da je veština „mišljenja i vršenja“ bez sumnje jedan od najvećih i najkomplikovanijih ljudskih darova, svaka rečenica počinje velikim slovom, gotovo sve tačke su na svom mestu, zareza, uglavnom, ima viška, jedino misli nisu na svom mestu. Radikalno vrludajući od jednog do drugog jarića, Vuk se u ovom pamfletu nedotupavo, kretenski i nasumice obračunava sa Srđanom Šaperom i Vojvodom, na jednoj, Natašom Jovanović i Slavišom Lekićem, na drugoj; kampanjama i javnim preduzećima, na trećoj strani. Osim optužbe da je Lekić „histerično i neurotično klicao: Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“, kao ključni argument Vuk je potegao – prebrojavanje maligana u njegovim krvnim zrncima (ili krvnih zrnaca u maliganima, svejedno).

Who is fucking Wolf Fatić?

Obavešten sam da nije reč o pseudonimu već o neuspešnoj kopiji Aleksandra Vučića, tj. šefu informativne službe SNS. Iako je ovom megafonu „narodnjaka“ osnovni zadatak da sa što više reči što manje kaže, on očito ume da prevaziđe sebe, pa sa puno reči ne kaže ništa. Ili, govori – svašta. Ispostavilo se da je dečko u punom treningu. Dugo je, pod paskom sad omraženog Vojvode, bio urednik „Velike Srbije“ i famoznih „Radikalskih talasa“. Kao mamin volonter, radio je i u Ministarstvu za informisanje u eri Aleksandra Vučića. Mnogi su imali prilično nevolja zbog njegove pameti. I danas se prepričava kako je pravdao „onaj“ Zakon o informisanju:

„Tada je izlazila dnevna novina ‘Dnevni telegraf’, koja se kod nas zove ‘žuta štampa’ i koja bukvalno nije imala milosti. ‘Lupala’ je raznorazne gluposti… Osnovna svrha zakona o javnom informisanju je bila da se to izbegne… Njihov foto-reporter je snimio staricu kako vrši veliku nuždu na Kalemegdanu i to je izašlo na naslovnoj strani… Tekst je otprilike bio: ‘Evo, vidite kakav smo mi narod!“

Čudnoj dečijoj radosti pljuvanja u dalj nije odolela ni legitimna naprednjakuša Jevrosima Joksimović, dama koja se iz radikalskog suterena brzinom komete uzdigla do naprednjačkog salona za goste i funkcionere, gde se vodi kao objekat u izgradnji i prvi kandidat za maćehu nikad prežaljene Velike Srbije.

Precizna poput uboda škorpije, Jevrosima, u svom dopisu Danasu, Slavišu Lekića optužuje za – nošenje hladnog oružja, uz elemente krivične radnje, t.j. korišćenje istog. Lekić je, tako, nazvan „večitim petooktobarskim apologetom“, osveštan titulom „sredovečni jakobinac“ za kojeg „mač revolucije mora ostati krvav“, optužen je da je „proburazio pokojnog Miloševića“, te da sad „opčinjen Nikolićevim uspehom“ planira da „celu Srbiju natakne na svoj mač i proburazi novu vrednost koja se stvara“ („nova vrednost“, zar iko sumnja, je lider SNS – „čovek koga cela Srbija prepoznaje kao svog i bliskog“ & „jedino doslednog i poštenog političara“). Uz obilje mudrih reči, iz prepoznatljivog radikalskog vokabulara (ekstatički zanos, inherentno, termidor, etc…) Jevrosima poslanicu Danasu zaključuje ovako: „Lekić ne vidi sopstveni odraz u ogledalu, koji se banalnim zlom smeši zdravoj nikolićevskoj Srbiji“.

Jevrosiminoj romantičnoj ambiciji da ružno pače pretvori u labuda, odnosno da Lekiću dokaže da ovaj Toma, nije onaj Toma, koji bi, koliko juče, na ulici pljunuo ovog Tomu, nema se šta zameriti. Legitimna je. Problem su – argumenti.

Podatnost, posebno politička, hrđav je mač, da ne kažem argument u nastojanju da se kameleonstvu, makar i političkom, prizna legitimnost dijalektičkog para za moralom. Uostalom, draga Jevrosima, pitajte Tomu kako u politici završavaju projekti srca! I oprez: pazite šta potpisujete. Razumemo se, zar ne?!

(Ovaj tekst je pisan 1003. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)