Lučani u eri korone

Tako je onomad suzio Milovan Milivojević, koji s porodicom gotovo tri godine traži da državni organi rasvetle tragediju u Namenskoj u Lučanima i smrt svog dvadesetšestogodišnjeg sina.

„Što nam rušiš fabriku i napadaš ljude“, „Jesi li znao gde ti radi sin?“, „Sram te bilo“, „Jajaro“, siktali su radnici, priredivši čitav jedan performans podrške direktoru Radošu Milovanoviću, pukovniku u penziji kome se sudi za tragediju u kojoj su poginule dve osobe u krugu državnog preduzeća „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana.

Jedna od njih bio je Milomir, čiji se otac u suzama, preko ramena policajaca, obraćao svojim kolegama s posla. Neutešni plač Milomirove sestre čini da joj se celo telo trese. Majka Milomirova, kao da će se tako zaštititi od ružnih reči koje lete ka njima, rukama stišće supruga Milovana za ramena i staje ispred njega leđima okrenuta rulji koja sikće.

On, očajan, u nemoći da spreči psovke, stisnute pesnice i kišobrane kojima, preteći, ka njima vitlaju njegove i njegovog pokojnog sina nekadašnje kolege, ne može više da se uzdrži:

„Sram vas bilo, dabogda svi doživeli ono što sam ja.“

Sve se dešava ispred Osnovnog suda u Ivanjici.

Godina je 2019, oktobar mesec.

Samo pet meseci kasnije, u drugoj polovini marta, Radoš Milutinović, direktor Namenske, sam hoda pustom ulicom Lučana i usred vanrednog stanja odlazi u, za ostale Lučance, zatvoreni hotel.

Radoš Milutinović, 75 godina, pukovnik u penziji, već četiri decenije je nesmenjivi direktor Namenske.

Premda ima 75 godina, za njega ne važi zabrana izlaska van stambenog objekta za sve preko 65 godina.

Iako se u hotelu družio sa čovekom, bliskim prijateljem, koji je prisustvovao nekakvoj proslavi u Konjicu (BiH), gde je zaražen virusom COVID-19 i hospitalizovan u kragujevačkoj bolnici, Radoš Milovanović se slobodno kreće po Lučanima i odlazi na posao.

Svi u Lučanima ćute: 1.400 radnika MB Namenska; ugroženi članovi njihovih porodica i ostali građani, uključujući zdravstvene radnike i policiju.

Tek kad čačanski Ozonpress objavi priču o tome, pripadnici nadležne službe odlaze u fabriku. Milutinović im saopštava kako „on mora da upravlja fabrikom, da oni nisu nadležni da tako nešto traže od njega, da ne želi da ide u samoizolaciju“, pokazuje im pisanu potvrdu od direktorke Doma zdravlja u Lučanima da ne treba da ide u izolaciju, preti im i tek posle intervencije policije odlazi u svoj stan u Lučanima, u obaveznu izolaciju.

Ćutljivi Lučanci, od kojih su mnogi, uključujući i onih 800 koji su štiteći Radoša dobrovoljno i samoorganizovano prešli 100 kilometara da ocu poginulog kolege skandiraju „jajaro“, odahnuli su.

Zbog kontakta sa zaraženim osobama 12 ljudi iz Namenske je u izolaciji, a fabrika je zatvorena.

Radoš ni u izolaciji ne miruje: kada je policija telefonski proveravala da li poštuje pravila samoizolacije, Milutinović je pretio komandiru policijske ispostave u Lučanima Gojku Bukviću da će „nekom, kad sve ovo prođe, biti skinuta glava“.

Prvi policajac Lučana podneo je krivičnu prijavu protiv Radoša Milovanovića.

A sve je moglo biti drugačije da portal Ozonpress nije objavio priču o bahatom direktoru čija je svemoć neokrnjena i u vreme pandemije.

U strahu da se ne zamere svemoćnom Radošu, za vreme čijih mandata su iz kruga fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ izneli dvadeset jedan sanduk s mrtvim radnicima, a ovaj nikada za to nije odgovarao jer su stvari ili zataškavane ili su svedoci menjali mišljenja, Lučanci bi i dalje ćutali.

Direktor Radoš bi, uprkos godinama, išao na posao, pukovnik Radoš bi, uprkos vanrednom stanju, komandovao iz zatvoreno/otvorenog hotela, svevišnji Radoš bi, uprkos kontaktu sa zaraženim licem, boravio van izolacije i neštedimice širio virus Dragačevom.

Plemenita sudbina Lučanaca da vazda u nesreći saginju glavu, ćute i služe onoga ko im nameće strah umalo ih je usmerila ka katastrofi.

Neljudski je žaliti što su „čovek do čoveka, ljudskost do ljudskosti i karakter do karaktera…“ izbegli taj scenario…!

Ljudski je primetiti da u strahu od nečijeg zla kad-tad sami upadnete u zlo.

Živela Srbija.