Mah-mah, Tomo!

Međutim, kad sam ovih dana, listajući Blic, skenirao emotivni naslov – „Najdarovitiji političar: Tomislav Nikolić dobio dva svoja portreta i bič, a ovo će ga veoma rastužiti“ – nisam mogao da odolim da ne raspalim po tastaturi i „najdarovitijem političaru.“

Posramio sam se kad sam naknadnom proverom (šta ti je istraživačko novinarstvo?!) otkrio da baš i ne piše „najdarovitiji“, već „najdarovaniji političar“, kome su pored portreta i biča poklanjali još i sablje, tepihe i „pribore“ za rakiju, ali sam u napadu besomučnog guglanja naleteo i na prezidentovu poslednju, reklo bi se – testamentarnu izjavu: „Bio sam najbolji predsednik Srbije, ništa ne bih promenio“. Nije mi bilo teško da dopišem ostatak teksta o najnedarovitijem predsedniku sa ovih koordinata!

Iako je čak četiri puta bio kandidat SRS, danas smem da se kladim da na njegovoj listi želja ni u naznakama nije bilo slova poređanih u niz koji bi upućivao na smisleni san od dve reči – predsednik Srbije. Ma koliko se batrgao u politici, a tu se vrzma od kako nas je pritisnulo bremenito višestranačje, ovaj „večiti drugi“ (iza Šešelja u stranci, iza Tadića, na izborima, iza Dragice, u Fondaciji) nikad ne bi postao „prvi“ da nije negde nešto pošlo naopako sa Nikolićevim velikosrpskim snom ali i Srbijom generalno koja je, birajući „između dva zla“, slepo poštujući međusobni sporazum o diletantizmu, odabrala Tomu za preCednika.

Kao da smo vapili za kaznom zbog svega što smo radili devedesetih: osudili smo sebe na život u blamu i laži a čoveku vakcinisanom protiv evropske budućnosti naše geografske pustaje, pritom i zagovorniku Srbije kao „ruske gubernije“, eventualno i „rupe na skupocenom persijskom tepihu“, preko noći se evropska perspektiva zemlje otkrila poput epifanije.

Pet godina kasnije, nema toga po čemu će petogodišnji mandat Tomislava Nikolića ostati upamćen u Srba! Inflacija ordenja? Ta limarija je već zarđala. Platforma o Kosovu? To čak ni Marko Đurić ne trenduje. Obijanje Titovog sefa? To je odradio Oliver Antić! Nelegalne vikendice? To je u vlasništvu sinova. Čak ni onaj avion na letu za Italiju nije uspeo da sruši i tako uđe u legendu, već se, sav opečen ispolivanom kafom, vratio u Srbiju, a onda ljut na svakog oko sebe otišao da nedelju dana tihuje pored kazana u Bajčetini.

Svet se, za razliku od Srbije, nije dao prevariti novim, vedrim, nasmejanim i od mladeža depiliranim licem Tome Nikolića: priman gde je moran i eskiviran kad god je to bilo izvodivo, brzo je pao u senku onog koji je, s podjednakom uspešnošću, kopao raku svom političkom roditelju (Šešelju), svom nebiološkom ocu (Nikoliću) i prvoj svojoj i jedinoj radnoj organizaciji – Srbiji d.o.o.

Ostaće upamćen po pismu kraljici Elizabeti, onoj tragičnoj imitaciji arapskog plesa i nekoliko nebuloznih izjava: od one kako je imao nesrećno detinjstvo („… i u školu sam morao da idem“) do proročke dosetke (u nazočnosti kineskog premijera Li Kećijanga) o „žutim ljudima“ koji piju vodu sa Morave.

Netolerantno dosledan svojoj nedoslednosti, uvek sa najmanje dve škole mišljenja koje je nemoguće u istu kacu staviti, namazan svim farbama i šumadijski prevejan, rastakan unutrašnjom borbom Tome radikala i Tome državnika, gde je uvek pobeđivao onaj gori, ko god to po nas u tom trenutku bio, Nikolić je lagano tonuo u anonimnost vegetacije oko Andrićevog venca. Kad je njegov jedini pažnje vredan patriotski čin, pokušaj da se usprotivi samovolji Aleksandra Vučića, doživeo fijasko, Nikolić je kovertirao svoju političku smrt:

„Ko je prvi rekao – ‘koga nema bez njega se može’ – nije znao za vas i mene. Ja ne bih mogao bez vas kao što otac ne može bez dece. U mojim ste mislima, moja briga i zebnja, radost i ljubav, bez vas bih bio usamljen kao bor na kamenu“, zanosno je grmeo predsednik Srbije i osnivač SNS-a na proslavi petogodišnjice stranke u beogradskoj „Areni“.

Oh, kakav autofaul: on je stvarno verovao da će oni koje je organizovao a koji će učestvovati u njegovom svrgavanju biti plemenitiji i bolji ljudi od njega?

Nedugo, zatim, na TV Happy, odao se:

„Jednom sam se našalio sa Dragicom – fondacija će toliko poslova da uradi da će kroz sto godina dva Srbina da razgovaraju: kako se zove onaj muž Dragice Nikolić koja je napravila 20 porodilišta u Srbiji?

Da, to je taj rad koji možda vodi u „legendu“!

Ovakvog, pokunjenog, odbačenog i poput paučine u ćošku zaboravljenog Tome Nikolića u svojim noćnim morama još će se možda sećati jedino onaj koji bez Tome nikad ne bi postao to što je sada, niti bi od Srbije napravio ovo što jeste.

Ali to je već d(r)uga tužna i mračna priča koja direktno razara i moždane ćelije i moralna čula.

P. S. Ovaj tekst pisan je 1648. dan od kako je Ivan Tasovac, ex ministar kulture, tvitnuo: „Sa stanovišta konja potpuno je svejedno ko vas jaše!“ Iskustvo je, ne istorija – majka mudrosti!