Tamo daleko, ranih devedesetih, dok se espesovskoradikalski mrak razlivao ulicama, trgovima i gradovima Srbije, Stadion JNA na Topčideru, sav obasjan reflektorima, bio je jedina oaza slobodoumlja; jedini zabran gde je iskrila ona dragocena čestica kritičke energije; jedino geto gde si mogao, bez posledica, da uzvikneš: „Miloševiću, jebem ti mater“!
Savo Milošević, mladić iz bosanske Janje, nije se previše obazirao na psovke koje su iz stotine grla stizale sa istočne, one „pametnije“ tribine stadiona „Partizana“: i kad bi ulazio i kad bi izlazio iz igre; i kad bi osvojio i kad bi izgubio loptu; i kad bi dao gol i kad bi fulao šansu… Pronicljivo je detektovao kako je taj poklič zapravo iznuđeni odgovor kamarili Šešeljomiloševićevih „skojevaca“ sa južne tribine, grotlu „grobara“ odakle se širom Topčidera razlivala pesma: „Partizan, Partizan, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim“! Iako je, u „odgovoru“ sa Istoka, prepoznavao zezalicu podmetnutu aktuelnom režimu, on, ipak, nije imao ni strpljenja ni vremena da „prašta“ ili se „miri“ ni sa „Jugom“, ni sa „Istokom“: brzo je odradio svoje u „Partizanu“, uspešno je baratao loptom u još četiri evropske zemlje, onda se povukao u „penziju“ i vratio u Srbiju sa ambicijom da jednog dana, možda ne tako brzo, postane predsednik „Partizana“!
Osim što je, u međuvremenu, postao rekorder po broju nastupa za četiri reprezentacije (SFRJ, SRJ, SiCG i Srbije) Savo se, na svoj, civilizovan način, aktuelno uključio u „psovanje“ Slobinog režima: širio je, širom Evrope, istinu o „otimanju“ demokratije; pikao je fudbal sa studentima tokom onih karnevalskih šetnji; bio je rado viđen gost u okruženju Zorana Đinđića; postao je nešto više od člana Demokratske stranke…
Malo li je za zaborav?!
Ovih dana, čim je ozvaničio kandidaturu za prvog čoveka svog bivšeg kluba, što je, ispostavilo se, mnogima pomrsilo račune, u pomoć je pozvan, a ko će – SPS! Iako mandat parlamentu FK Partizana ističe tek u februaru mesecu, uprava na čelu sa predsednikom Draganom Đurićem, promenila je sve članove Skupštine za koje se otvoreno sumnja da ne podržavaju aktuelno rukovodstvo kluba. Oni, pak, koji prebrojavaju partijska krvna zrnca novih „crno-belih“ parlamentaraca kunu se da je, redom, reč o proverenim SPS-ovcima, što, obzirom na aktivističku biografiju, u startu, hendikepira Miloševića. Upućeni idu toliko daleko da predstojeće izbore za predsednika smatraju izlišnim: pobednik je već viđen – Dragan Đurić, sadašnji predsednik.
Nebeski poštar, koji raznosi nezemaljske darove, nije bio škrt ni prema ovom renesansnom liku koji je, kao i ostali Miškovići, kapital sticao u vreme političke dominacije SPS-a. „Krenulo“ ga je 1991. kad je započeo samostalnu proizvodnju muške i ženske konfekcije; biznis se ubrzo raširio do Rusije i Ukrajine; ponosni je vlasnik novosadskog „Noviteta“, beogradskih knjižarskih preduzeća „Šumadija“ i „Savremena“, fabrike jestivog ulja u Gradištu i izdavačkog preduzeća „Nolit“; proizvodi stočnu hranu, vakcine, i masti za životinje; predsednik je „Zekstra Grupe“ koja zapošljava više od 3.000 radnika.
U fudbal se, pak, razume, koliko i Verica Barać. Sa njom deli i interesovanje prema privatizacijama, doduše iz različitih pobuda: kad ga je predsednica Saveta za borbu protiv korupcije optužila za kršenje tenderske procedure prilikom kupovine Veterinarskog zavoda, iza vlasnika „Zekstre“ stao je, sa sve svojim „delta“ osmehom, Predrag Bubalo, ministar za čudne privatizacije, čime je na taj slučaj stavljena državna tačka. Posle niko nije imao volje, ni onog drugog, da istražuje, recimo, uplitanja konzorcijuma „Zekstra-Delta“ u kupovinu banjalučke „Boske“ ili Zekstrin“ uticaj na modne trendove u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.
Podvučemo li crtu ispod profesionalnih biografija, lako ćemo doći do motiva koji ovaj dvojac promovišu u kandidate za prvog čoveka FK „Partizan“: svako od njih namerava da se bavi svojim poslom – Milošević fudbalom, Đurić privatizacijom!
I u tom grmu leži zec! U ekskluzivnoj biografskoj priči za magazin STATUS, Milošević se prvi put eksplicitno izjasnio protiv privatizacije kluba. Na drugoj strani, sve što je tokom predsednikovanja Đurić učinio u klubu neodoljivo podseća na strategiju koju je Mišković već primenio u „Zvezdi“: obezvredi a onda prodaj, t.j. – kupi!
Između fudbala i biznisa ugodno se smestila politika. Savo je od Ivice Dačića dobio uveravanje da se SPS neće mešati u izbor. Ako pobedi Savo, koji se uzda u snagu karaktera, Dačić će reći da je održao reč. Pobedi li Dragan, koji se uzda u spregu biznisa & politike, Ivica će se pozvati na poštovanje volje (SPS) većine.
Ko god da pobedi, Savo ili Dragan, pobednik je Ivica Dačić!
A fudbal? Ma, kome je, danas, uopšte do fudbala?!
(Ovaj tekst je pisan 912. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
